Предање и/или традиција у новијој богослужбеној музици Српске цркве

Abstract

Анализа „Византинe“ у појачкој пракси Српске цркве која се појавила почетком деведесетих година 20. столећа, изазвавши опречне вредносне судове, штавише, сукобе и поделе међу представницима клира, верника, па и научника – нужно мора поћи с еклисиолошких позиција. Освртом на главне pro et contra токове у полемикама о појачким варијантама, за које су према смислу и поруци којој носе, везиване посве разнородне одреднице, намера ми је да суочим литургичке аксиоме са ванцрквеним, конкретно емоционално-естетским и етнофилетистичким критеријумима, које, у процењивању подобности појачке уметности за Српску цркву, заступају заговорници такозване народне побожности. Указивање на раскорак који постоји између црквеног учења и оцрковљености верника Српске цркве – пре свега у вези са схватањем садржаја и значења освештаног Предања, као јединственог и непроменљивог етоса православне вере, и традиције, као наслеђа обликованог у одређеном историјском континууму – требало би да послужи изналажењу теолошког а уједно и музиколошког решења за деценијама отворени проблем наше појачке праксе.