Methodological contribution to the research of the Serbian church chant in the context of Balkan vocal music

Abstract

The describing, defining and adequate estimating of basic parameters of the Serbian Orthodox chant cannot give correct and reliable results if the methodological approach is not adjusted to the unique principles of traditional vocal/ecclesiastical and folk Balkan music. This paper discusses current problems in ethno/musicological research concerning the monophonic Serbian church chant among other church music traditions in the Balkans. The advisability of different methodologies will be discussed from the point of view which implies immanent features of the Byzantine and late-Byzantine church music as the basis and main source from which all other – “national” variants of the church chant on Balkans were formed.

Описивање, дефинисање и адекватно процењивање основних параметара православног српског црквеног појања не може дати исправне и поуздане резултате уколико методолошки приступ није прилагођен јединственим принципима традиционалне вокалне – црквене и народне музике на Балкану. Анализе тзв. осмогласја – система осам гласова, који је иманентан православној појачкој традицији у целини, у досадашњим истраживањима су спровођене у два правца. Глас је посматран превасходно као група сличних мелодија које су детерминисане одређеним мелодијским формулама и главним тоновима који представљају особени оквир гласа. Комплекснији начин подразумева да се глас анализира као специфично интонационо поље – група употребних тонова који образују конкретан тонски низ, истовремено и као скуп мелодијских образаца у напевима који се, према различитим врстама химнографских текстова, разликују по својим ритмичким структурама. Овај методолошки приступ обезбеђује свеобухватнији увид у црквено појање уколико је теоретичар који га примењује истовремено и практичар, способан да појачку вештину примени у конкретним богослужбеним околностима у којима своје премисе и закључке може да провери. У раду су размотрени актуелни проблеми у етно/музиколошком проучавању једногласног српског појања унутар црквено-појачких традиција на Балкану, пре свега византијске, поствизантијске и новије грчке. Оправданост различитих методологија ће бити размотрена са аспекта који подразумева иманентна својства древне псалмодије (византијске и поствизантијске) која је представљала основ и главни извор за све остале – „националне“ варијанте црквенoг појања обликоване на Балкану. Посебан нагласак стављен је на актуелне српске појачке прилике. Како показује спроведена анкета, усмено предање представља код нас још увек и готово једини начин усвајања појачке вештине, из чега произлазе и сасвим конкретни проблеми. Афирмисање адекватног научног метода у проучавању затеченог стање истовремено би могло да користи и побољшању методике наставе црквеног појања, самим тим и подизању нивоа појачке праксе.