Диригентски ангажман Петра Крстића у Цркви Светог Саве у Бечу

Abstract

Враћајући се са изузетно запажене турнеје Београдског певачког друштва 1896. године из Русије (Петрограда, Москве, Кијева и Нижњег Новгорода), млади Петар Крстић (1877–1957) решио је да се у Будимпешти издвоји од осталих хориста (Ђурић-Клајн 1957: 397). Изненађујуће је деловала објава његове одлуке да му је циљно одредиште не Београд, већ Беч. Деветнаестогодишњи младић је, без претходног договора с породицом, започео реализацију раније смишљеног плана да у аустријској престоници отпочне систематичније студије уметности за коју је у родном граду већ показао запажену наклоност. Премда уписан на студије права на београдској Великој школи, за које, судећи према оценама на испитима које је положио, није био заинтересован, Крстић је истрајно настојао да се темељно музички едукује. Попут многих талентованих младих људи онога доба, он је у родном граду могао стећи скромно неинституционализовано музичко образовање. Уз Јосифа Свободу, у то време наставника музике у Првој београдској гимназији коју је Крстић похађао, добио је поуке у свирању на виолини; Стеван Стојановић Мокрањац (1856–1914), под чијом је диригентском палицом певао у Београдском певачком друштву, уводио га је у основе хармоније; почетна, пак, инструментална извођачка искуства имао је прилику да стекне као члан оркестра Народног позоришта у Београду, којим је дириговао Даворин Јенко (1835–1914).