Периодизација - утемељујућа идеја историје књижевности : основна подела српске књижевности

Abstract

У књижевној историографији, поделе на периоде имају функцију конститутивних идеја. Са становишта начелних поставки периодизовања, прва је генерална подела српске књижевности на стару и нову. У европским оквирима она се везује за име чешког слависте Јозефа Добровског (1814), док је у српску културу, позивајући се на Добровског, уводи Лазар Бојић (1815). Поменуту периодизацију није, међутим, извео Добровски, још мање Бојић. Њен творац и, отуда, научни извор – иако у то време непубликован – заправо је Лукијан Мушицки, што убедљиво показују колико његова преписка, толико рукописна заоставштина из периода 1804/5–1812/13. Главнина овог рада састоји се у развијању доказа да је темељну поделу целокупне српске књижевности на стару и нову изградио управо Мушицки, а да је Добровски тај који је примљено становиште представио ученом свету Европе. У завршном делу рада указује се на разликовања и објашњења проистекла из основне периодизације српске књижевности, какве су после Мушицког установљавали проучаваоци њеног општег развитка: Јован Суботић, Стојан Новаковић, Тихомир Остојић, Јован Скерлић, Павле Поповић, Ђорђе Сп. Радојичић, Димитрије Богдановић, Милорад Павић, Драгиша Живковић, Јован Деретић...

In literary historiography divisions into periods possess the function of constitutive ideas in a two-fold sense: from the aspect of temporalisation of dividing lines among literary epochs, styles, poetics, and from the aspect of noticing, understanding, and interpreting common points and interweaving, transition from the old and familiar to the new and different, that is, from the points exhibiting simultaneously certain fullness and completeness of a period together with indeterminate impulses of alterity. The dynamics of change innate to literature thus reflects its developing character. Matters are not different when we refer to the science of literature, therefore to the history of its founding ideas – in this case, principal assumptions of periodization of Serbian literature. The first in the sequence is the general division of Serbian literature into the old and the new one. Within European framework it is associated with the name of the Czech Slavic linguist Josef Dobrovský (1814), while it is introduced into Serbian culture by Lazar Bojić (1815) with reference to Dobrovský. The above mentioned periodization was not, however, performed by Dobrovský, let alone by Bojić. Its creator, thus a scientific source – although unpublished at the time – is actually Lukijan Mušicki, which was convincingly presented both by his correspondence and by manuscript legacy from 1803 to 1812. Main body of this paper consists of developing evidence that the fundamental division of the whole Serbian literature into old and new was constructed by Mušicki himself, and that Dobrovský was the one to present the acquired standpoint to the learned community of Europe. The final part of the paper indicates the differences and explanations springing from the basic periodization of Serbian literature, established by scholars of its general development: Jovan Subotić, Stojan Novaković, Pavle Popović, Jovan Skerlić, Tihomir Ostojić, Đorđe Sp. Radojičić, Dimitrije Bogdanović, Milorad Pavić, Dragiša Živković, Jovan Deretić, etc.