Заштита нематеријалног културног наслеђа мањина у Републици Србији – прилике и препреке

Abstract

Intangible cultural heritage (ICH) is consisted of core set of symbols, beliefs and practices that are considered as key representations of cultural (ethnic, religious etc.) identity of a given social group. The global framework for ICH research and protection is UNESCO 2003 Convention for safeguarding of ICH, ratified by Serbia in 2010. According to its structure and policy, UNESCO holds nation states responsible for ICH safeguarding. Most national systems in the first years of implementation are mostly dedicated to the majoritarian heritage. As a consequence, minority ICH is underrepresented in national registers of nation states worldwide, including Southeastern Europe. Our own current research shows that many prominent minority representatives find this to be another form of identity suppression and points the conclusion that regular anthropological deconstruction of reality of identities is counter-indicative to the prevention of identity-based conflicts. Communities perceive their identities as objective and real and feel critical social theory approach to their customs and traditions, predominant in anthropology, is illegitimate or even offensive. It is concluded that it should be replaced with a much older, ethnological cultural-historical paradigm and coupled with more inclusive institutional set-up for heritage protection.

Нематеријално културно наслеђе (НКН) представља скуп кључних веровања и пракси која симболизују културни идентитет одређене друштвене групе, по правилу са етничким, односно религијским предзнаком. Основни оквир (проучавања и) заштите НКН на глобалном нивоу јесте Конвенција о његовом очувању, коју је Унеско усвојио 2003. године, а Србија ратификовала 2010. године. Етнолошко-антрополошка истраживања показују да етничке и конфесионалне заједнице широм света, па тако и у Републици Србији, елементе нематеријалног културног наслеђа доживљавају не само као симболе, већ и као објективне маркере сопственог идентитета и кључна места кохезије и континуитета својих заједница. Унеско препушта државама- -потписницама да осмисле сопствену мрежу заштите НКН што, како показује компаративна пракса, доводи превасходно до заштите већинског наслеђа. Усмерена истраживања посвећена примени етнологије и антропологије на домен етнополитике показују да представници мањинских заједница доживљавају подзаступљеност елемената њиховог НКН као облик културне репресије. У том смислу, заштита НКН није тек пуко стручно и техничко питање већ потенцијално осетљиво политичко, правно, безбедносно и економско питање које захтева континуирану сарадњу и бригу наших научно-истраживачких организација и институција јавне управе и локалне самоуправе. У овом предавању излажу се значајнији до сада уочени проблеми, откривени у вези са заштитом мањинског НКН у Србији и промишљају прилике и начини да се она из мултикултурног семена раздора преобликује у интеркултурни мирнодопски инструмент.