Византијска провинцијска управа у доба Палеолога

Abstract

Изучавање провинцијске администрације епохе Палеолога не губи у сложености тиме што се у географском погледу везује за релативно невелики простор. Документи који се могу искористити, сачувани су у веома неравномерном територијалном и хронолошком распореду. То у знатној мери онемогућава континуирано праћење развоја и деловања институција и присиљава истраживача да се бави техником састављања разбијеног мозаика чији су многи делови изгубљени. Па и у случајевима када се располаже сразмерно задовољавајућим бројем докумената, њихов карактер често проузрокује нове проблеме. Пре свега, у списима црквеног и приватног порекла необично је мало података о државној управи, уз то готово искључиво узгредних. С друге стране, и ови документи и извори јавно-правног карактера без разлике, махом су настајали ради решавања економских питања и имовинско-правних односа. Такви су бар сачувани. Зато они управо са тих аспеката најбоље осветљавају састав и рад органа локалне управе, остављајући по страни друга значајна питања из овог домена. Побројане тешкоће понегде би изгубиле од своје оштрине, када би постојао неки извор са систематским прегледом локалних функционера или организационих облика администрације. На жалост, за ово доба нема ниједног таквог извора, сличног некадашњим ранг-листама функционера или спису Partitio Romaniaе из 1204. године, па чак ни сличног привилегији Алексија III Анђела Млечанима, са њеним набрајањем провинција. Од XII века практично више нема ни чиновничких печата, тако корисних и значајних за изучавање администрације ранијих епоха. Сачувано је само неколико оловних печата катастарских ревизора са подацима који не представљају никакво освежење у односу на податке из докумената.Доста проблема ствара и ослањање на наративне изворе. За питања администрације, вести византијских историчара и хроничара врло су несигурне због, за овакву материју, недовољне прецизности. Они нерадо употребљавају техничке термине епохе, па није увек лако одгонетнути тачно значење њиховог податка.“ Али за проучавање извесних области, као Тесалије на пример, они су незаменљиви, како због несташице документарних извора, тако и због непосредног повезивања описа рада институција са изношењем политичких збивања. Повеље и акти српског порекла, уколико су настали у вези са бившом „ромејском“ територијом (од цара Душана даље) и састављени по византијском обрасцу и на грчком језику, могуће је употребљавати практично на исти начин као и одговарајући византијски материјал. Другачије стоје ствари са документима западне провенијенције. У њима је уопште мање података, а у сваком случају могу се користити само као суплементарни извори за извесне детаље, недотакнуте у основном, грчком материјалу.