Институционални и независни актери у заједничком деловању : стратегије јавно-цивилног партнерства – пледоаје за аутономију културе

Abstract

У култури једне земље изузетно је важно да су добро развијена сва три сектора: јавни, приватни и цивилни. Сваки од њих даје другачији и различит квалитет. Јавни сектор кроз бројне установе гарант је остваривања јавног интереса, очувања културног наслеђа и подстицања савремене уметничке продукције која ће неговати свe богатство разноликости културних израза. Приватни сектор доноси спремност ризика и иновације, експериментисања са новим просторима, методама рада и технологијама, али и спремност да шири културну јавност, публику, не би ли остварио што значајнију добит, или макар повратио улагања. Организације цивилног друштва у култури комплементарним деловањем указују на занемарене и заборављене домене, како у погледу очувања културног наслеђа (политика сећања и заборава) тако и у погледу уметничке продукције (савремени плес, вишемедијска уметност, уметност у јавном простору), боре се за социјалну правду – дакле, за доступност културних добара и културних пракси свим људима, без обзира на њихово место становања, способности или хендикепе, расну, верску, родну, етничку припадност. Стога савремена културна дебата указује на неопходност јавно-цивилног партнерства у остваривању јавног интереса у култури, посебно стога што су се праксе јавно- -приватних интерсекторских партнерстава показале спорним (коруптивним, или бар недовољно добрим јер приватни инвеститор најчешће није долазио из подручја културе и занемаривао је јавни интерес у корист комерцијалног интереса).

In culture of a country, it is very important that all three sectors are well developed: public, private and civil. Each one of them provides different quality. Public sector, through numerous institutions, guarantees fulfillment of public interest, preservation of cultural heritage and stimulation of modern artistic production which will cherish the richness of versatility of cultural expressions. Private sector brings readiness for risk and innovations, experimenting with new spaces, ways of work and technologies, but also readiness to broaden the cultural public, audience, in order to achieve as high profit as possible, or at least to cover its investment. Organizations of civil society in culture, by their complementary activities point to neglected and forgotten areas, both in terms of preservation of cultural heritage (policy of remembrance and forgetting) and in terms of artistic production (modern dance, multimedia art, art in public space), fight for social justice – i.e. for availability of cultural property and cultural practices to all the people, regardless of place of their residence, their abilities or handicaps, race, religious, sexuality and ethnicity. Therefore, modern cultural debate points to necessity of public-civil partnership in fulfillment of public interest in culture, especially because the experience with public-private cross-sectoral partnerships tuned out to be questionable (corruptive, or at least not good enough, because the private investor usually was not coming from the area of culture and kept neglecting public interest in favor of his commercial interest).