Југословенски и постјугословенски идентитети

Abstract

Опис југословенских и постјугословенских идентитета је у складу с оним трендовима у европској прози које бих назвао биполарним или мозаичким идентитетима. Или најкраће: комплексним романима идентитета. Југославија је у раздобљу после завршетка Другог светског рата била највећи европски експеримент. Три су вероисповести постојале у једној држави, и безброј нација, штавише, у неким њеним сегментима наступило је и раздобље стварања нација. Одговор културе се разликовао од одговора политике, и тиме је српска (хрватска итд.) проза представљала озбиљну европску парадигму, не само да је била са њом у складу већ је с одређених аспеката и испредњачила. Традиција је и данас присутна. Велико синтетизујуће, постхумно дело Мирка Ковача Време које се удаљава предочава комплексну драму идентитета данашњице. Писац се обрачунава с историјом и на тај начин у интересу модерне прозе отвара пред њом и капије историје. На истом трагу је могућа интерпретација и романа Доба мједи Слободана Шнајдера који драму идентитета смешта у XX век, али открива и њене корене. Миљенко Јерговић (Сарајево, план града) говори о историји утканој у повест града. На тај начин проговарају и дела Радослава Петковића написана у деведесетим годинама или касније – роман Судбина и коментари такође смешта у историју модификације идентитета, а сличан поступак примењују и Филип Давид и Владимир Арсенијевић. Ови романи нису историјски романи, него романи о историји и, најзад, о томе да се национални идентитет рађа у сагласју с Другим, или пак предочавају флуидност, метаморфозе, колебљивост, трауме идентитета. Откриће идентитета уједно резултира и поновним открићем историје и њене критичке лустрације.

Description of Yugoslav and post-Yugoslav identities is in line with those trends in European prose which I would name bipolar or mosaic identities. Or, shortly: complex novels of identity. In the period after the World War II, Yugoslavia has been the biggest European experiment. In one country there were three confessions and countless nations, and in some of its segments there were even periods when new nations were formed. Response of culture was different than the response of politics, and so Serbian (Croatian, etc.) prose was presenting a serious European paradigm, by not only being in accordance with it, but in some aspects it was even ahead of it. The tradition is also present today. Great synthesizing posthumous work of Mirko Kovač Time which is moving away describes complex identity drama of present day. The writer deals with history and thus, in the interest of modern prose, opens gates of history in front of it. In the same way it is possible to interpret Slobodan Šnajder’s novel Age of Brass which places drama of identity into the 20th century, but also discovers its roots. Miljenko Jergović (Sarajevo, city map) talks about history which is woven into city’s story. Works of Radoslav Petković written in the nineties or later speak the same way – novel Destiny and comments also places identity modifications into history, and similar process is applied by Filip David and Vladimir Arsenijević. These novels are not historical novels, but novels about history, and, finally, about the fact that national identity is born in accordance with the Other one, or they are describing fluidity, metamorphosis, hesitance and traumas of identity. Discovery of identity also results in re-discovery of history and its critical lustration.