Српско културно наслеђе у документима и пракси међународне заједнице

Abstract

Адекватна и стална заштита српског културног наслеђа, његово одржавање и продуктивно вредновање, као темеља културног и националног идентитета, и сведочење његове универзалне вредности у координатама цивилизацијске баштине света, јесу и морали би бити вишедимензионални резултат неколиких стратегијски осмишљених, органски повезаних и систематски спровођених активности. Постоји више основних предуслова да би се остварио потребан степен акционе способности у свим наведеним, међуповезаним и међузависним активностима, како на националном тако и на међународном плану. Упркос значајним постигнућима у области интегрисане заштите културног наслеђа у Србији, сви предуслови назначени у овом раду ни издалека још нису довољно испуњени. У тесној сарадњи са Унеском и уз поштовање одредаба, захтева и пропозиција релевантних докумената међународне заједнице који се односе на заштиту културног наслеђа, уз пуно сазревање свести у земљи о вишеструком значају националне културне баштине и, колико је то највише могуће, кроз прекограничну и регионалну сарадњу, у наступајућем периоду нужно је плански и доследно радити на свестраној заштити, обнови, друштвеном вредновању и међународном афирмисању српског културног наслеђа.

Adequate and permanent protection of Serbian cultural heritage, its unwavering preservation and productive appreciation, as an invaluable cornerstone of cultural and national identity, and a testimony of its universal value within the coordinates of the civilization’s common legacy, is and should be a multi-dimensional result of several strategically studied, organically connected and sistematically coordinated actions. There are several basic preconditions for achieving the necessary degree of action capability in all those, abovementioned interconnected and interdependent actions, both on national and individual levels: 1) A clear and comprehensive strategic projection in the service of lasting state and national interests; 2) An adequate professional capability and equipment of the relevant institutions; 3) A constant, coordinated and efficient cooperation of participating institutions, with clear differentiation of the roles, tasks and responsibilities of everyone involved; 4) Overcoming challenges emanating from inter-institutional rivalries: a) Conflicting views on national, regional and local priorities; b) Professional disagreement accompanied with personal antipathy; c) Inappropriate ideological divisions. In spite of the significant results achieved in the area of integrated protection of cultural heritage in Serbia, all of the abovementioned preconditions are still far from being fulfilled. In order for Serbian cultural heritage to be protected, preserved and potentially appreciated in the most successful manner, both nationally and internationally, it is imperative to know and recognize the international aspect, i.e. relevant documents of international organizations (most concretely of UNESCO), but also the changing nature of the way they are implemented in practice, as well as to always cautiously take into account: a) the need for a decisive protection of cultural heritage as a foundation and a source (origin) of national identity and b) advancing its universal values, including through cross-border, regional cooperation, when applicable. The examples of relation/position towards our cultural and spiritual heritage in Kosovo and Metohija, and the recent inscription of Stećci on the World Heritage List, as a common nomination of Bosnia, Croatia, Montenegro and Serbia, have indicated some aspects and lessons learned relevant for successful shaping, managing and accomplishing of the national cultural policy in this important area.