Улога медија у стварању образаца у култури

Abstract

Basic intention of this article is to suggest connecting of the world of culture with value of freedom, and to support claims that, in a non-free social-economic environment, emancipation of culture should promote “patterns” of resistance, i.e. counter-culture. That is why the announcement questions, within the frame of philosophy of culture and media, the cultural/media patterns as a research problem in general, but also in the specific context of appearance, no matter whether we start from presumptions that culture can be reduced to certain modus of existence, or that this modus is the outcome, i.e. result of empirical research in the area of life in culture, and therefore a starting point for projections of future development. In relation to this, the article further radically questions intentions of procurers of such projects in the area of culture, which, in our belief, are in the fact that, based on data obtained through empirical research – and which are founded on non-reflected assumptions – future cultural development is first evaluated and then strategically planned, i.e. main streams of cultural life in certain area (in our case – in Serbia) are potentially being managed. Contrary to empirical research, we are here advocating prior critical deliberation on what culture actually is, and then whether it can be at all reduced to certain phenomenal forms, empirical data or patterns of behavior and acting.

Основна интенција чланка јесте да сугерише повезивање света културе с вредношћу слободе, као и да се поткрепи тврдња да у неслободном друштвено-економском амбијенту еманциповање културе треба да афирмише „обрасце“ отпора, односно контракултуру. Отуда саопштење преиспитује, у оквирима филозофије културе и медија, генерално узевши, али и у конкретном контексту појављивања, културалне/медијске обрасце као истраживачки проблем, било да је реч о полазним претпоставкама о томе да се култура може свести на одређене модусе постојања или пак да су они исход, односно резултат спроведених емпиријских истраживања у области живота у култури, те полазиште за будуће пројекције развоја. У вези с овим, надаље, текст радикално доводи у питање интенције наручилаца оваквих пројеката у области културе, које се, по нашем уверењу, састоје у чињеници да се на темељу података добијених у емпиријским истраживањима – а који почивају на нерефлектованим претпоставкама – вреднује, а потом и стратешки планира будући културални развој, односно потенцијално управља главним токовима културалног живота одређене средине (у нашем случају – Србије). Насупрот емпиријским истраживањима спроведеним у области културе, овде се залажемо за претходно критичко промишљање шта јесте, заправо, култура, а потом и може ли се она уопште редуковати на одређене појавне облике, емпиријске дате или обрасце понашања и деловања.