Владар и манастир

Abstract

Једно од најзначајнијих питања владарске идеологије Немањића, било је питање односа владара према свом вечном почивалишту. Правих услова за династички маузолеј у Србији није било и српски владари, углавном сваки за себе, подижу гробну цркву и одговарајући манастирски комплекс. Такође, сваки од њих, водећи за живота политику на самосвојан и у суштини аутократски начин, али често навлачећи монашку ризу пред крај владавине, очекује да ће после смрти бити канонизован. Сопствени маузолеј у облику манастира је онда логична последица и он, у извесном смислу, постаје реплика Немањиног маузолеја. То је део схватања да Студеница, иако узор, не може бити опште заупокојено место за владаре, што се већ јасно види у Милешеви. Потоњи развитак је, не само у идејном него и у политичком смислу потврдио такво схватање.

One of the most important questions about the royal ideology of the Nemanjić dynasty is the nature of the relationship of the ruler towards his most important endowment, his eternal legacy. This relationship could not be left to the whim of every individual ruler; rather it had to be formed within the framework of general conditions in the country, on the one hand, and on the other, within the dynastic politics and traditions of the ruling family. Serbia was a state with no real urban life and no fixed capital city. This precluded the establishment of a mausoleum church of the urban type. An original solution was established by the founder of the dynasty.