Breaking cliche on the killing of Yugoslavia: a role of Croatia

Abstract

Поводом двадесетогодишњице завршетка грађанског рата на просторима бивше Југославије (1991. г.−1995. г.) потребно је преиспитати стварне узроке и главне кривце за крваво унутрашње и спољашње разарање ове државе. У западној историографији и политологији (као и у новинарству и у политичким круговима) тзв. „либерано-демократске“ провенијенције већ четврт столећа чврсто влада стандардни клише да су за разбијање и коначни нестанак Југославије као државе превасходно, ако не и једино, криви Срби као нација док је од политичара и државника Слободан Милошевић виђен као једини гробар Југославије па му је стога наденут и надимак “балканског касапина”. Међутим, исти ти академици, новинари, политичари и државници не обраћају нимало пажње на друге како унутрашње тако и спољашње факторе и личности који су сигурно умногоме допринели процесу разбијања Југославије ако нису били и главни узрочници и кривци за њен крвави нестанак. То се, сигурно је, првенствено односи на улогу Хрватске и њеног ауторитарног неонацистичког (усташког) режима др Фрање Туђмана и његове Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) који су у ствари били и алфа и омега убијања заједничке државе у првој половини 1990-их година. Као илустративни пример, можемо навести чињеницу да др Фрањо Туђман није укључен у антологију највећих диктатора на Балкану у XX столећу али Слободан Милошевић јесте [B. J. Fischer (ed.), Balkan Strongmen: Dictators and Authoritarian Rulers of Southeast Europe, London: C. Hurst & Co. (Publishers) Ltd, 2006]. Сходно горе изложеном, овај научно-истраживачки рад је замишљен као допринос што тачнијем осветљавању проблема узрока и узрочника смрти бивше Југославије 1991. г.−1995. г. узимајући као истаживачки објекат ауторитарни и усташоидни режим др Фрање Туђмана у Хрватској. Конкретније, овај чланак је критички осврт и допринос научној публикацији L. Sell, Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia, Durham−London: Duke University Press, 2003.