Le mythe de François-Joseph

Abstract

Франц Јозеф је не само најдуже владао од свих европских монараха него је био и оличење владара старог кова. Његову владавину нису обележили успеси већ порази: сукоб са Русијом започет у време Кримског рата који је свој епилог добио у време Великог рата, губитак поседа у Италији и утицаја у Немачкој. Током владавине Франца Јозефа су, један за другим, напуштали чланови његове породице. Максимилијан је погубљен у Мексику, наследник Рудолф је себи одузео живот а царица Елизабета је страдала од руке италијанског анархисте. Осећај дужности омогућио је Францу Јозефу да му државничке обавезе скрену пажњу са наизглед непрекидне серије породичних трагедија. Упркос чињеници да је царство у два наврата током његове владавине прошло кроз егзистенцијалне кризе, револуције 1848. и аустро- -угарска нагодба 1866, Франц Јозеф је до своје смрти остао гарант континуитета и стабилности Хабзбуршке монархије. Прославе педесет и шездесет година његове владавине и његова путовања унутар Монархије обележиле су манифестације искреног и спонтаног поштовања. Франц Јозеф је настојао да током комеморација догађаја из историје хабзбуршке династије учврсти везе између поданика, династије и њега лично. Временом је Франц Јозеф постао један од основних кохезивних чинилаца Двојне монархије али и инкарнација заједничке државе за све нације које су у њој живеле.