"Igniting the East" : the causes and consequences of the 1875 peasant revolt in Bosnia-Hercegovina

Abstract

Босанско-херцеговачки устанак из 1875. године, који је подстакао избијање велике Источне кризе две године касније, остао је у сенци потоњих догађаја. У овом раду, аутор се бави Босном током кризних година и прати корене општег устанка и неуспех Порте да спроведе озбиљне, структурне реформе у целом Царствy, посебно у Босни током прве половине 19. века. Само је кратка владавина Топал Осман-паше (1861–69) у Босни давала обећања, иако само умирујућа, да ће доћи до стварне промене у отоманској Босни. До почетка ’70-их година 19. века, нерешени проблеми, који су се огледали у репресивном, назадном пореском систему, корумпираним и обскурантским муслиманским судовима и отоманској бирократији, постали су акутни. Чинило се да се Цариград налази у стању порицања, што је био случај с муслиманском елитом у Босни, у погледу све већег слабљења султаната. Муслимански протест у Сарајеву од 1871–72. године против изградње српске православне цркве представљао је рани наговештај будућих невоља. Такође је указивао на то да се стари поредак турско-муслиманске апсолутистичке супремације у Босни слама наспрам хришћанског незадовољства и растућег самопоуздања, нарочито међу босанским Србима. Почетком 1873, пад бечке берзе означио је почетак пада угрожене солвентности султаната, па чак и његовог дугорочног опстанка, што је утицало на Босну преко сурово назадног пореског система, нарочито према хришћанским сељацима. Будући да је 1874. била неродна година, у намученој покрајини сазрео је тренутак за снажан сукоб између отоманских утеривача пореза и очајних сељака. Варница је запаљена насилним ударом од 9. јула 1875. на подручју централне Херцеговине, у Невесињу. То је био и званични почетак, премда се сматра да је устанак почео седмицу дана раније у Габели, на далматинској граници. Без обзира на стварне или скривене почетке, та босанска сељачка буна ускоро је прерасла у крвави и прави грађански рат, који је утицао готово одмах на две суседне српске покрајине, Босну и Црну Гору, премда је био ограничен, у Руском царству, на мале групе пансловенских активиста. Упркос свом ограниченом утицају или ресурсе на Балкану, британски државни врх, посебно Форин офис, Вајтхол и Дизраелијев кабинет торијеваца, убедио је себе, без детаљнијег испитивања чињеница, да је побуна резултат рада наводно свемоћних славистичких комитета који су хтели да укину „толерантну“ турску владавину у Босни. Отоманска власт није била толерантна, ефикасна или бар у назнакама правична. Заправо, и српска омладина и Московски комитет Аксакова били су изненађени када је устанак избио. Подједнако слабе и слабо вођене, две стране у грађанском рату нису могле доћи до коначног решења током тих година, те је борба почела да јењава. Године 1876, у тренутку самоубилачке храбрости или колективног лудила, Србија (коју је подржала само малена Црна Гора) објавила је рат султанату, због страхова или жеља за ослобођењем (или освајањем, зависно од гледишта), и претрпела је озбиљан пораз. Русија је објавила рат у априлу 1877, не зарад Босне, већ због Бугарске, а до почетка 1878. приморала је Турке да потпишу мир под изузетно понижавајућим условима. Босна је предата на „нежну милост“ Аустроугарске монархије, која је од тајне конференције одржане у јануару 1875. ковала планове да заузме Босну под било којим изговором, а сада је у једном дану (28. јуна 1878) била награђена протекторатом за своје интригантско деловање. Међутим, требала су јој три месеца са знатном стајаћом војском и пет хиљада жртава да би умирила Босну. Та покрајина, наводно окупирана и „заштићена“ ради јачања безбедности Царства, на крају се показала као дугорочна обавеза и узрок пропасти Аустроугарске.