О правди и правичности

Abstract

Људе од пера у поодмаклим годинама мање брине неумитни крај, а више губитак способности темељите анализе, дубљег промишљања, складног развијања, жаришне идеје и јасног и разговетног писања. То ме је у седамдесет и трећој години живота навело да изнова опробам своју способност писања монографија, које се у мојој струци сматрају најтежим подухватом. За предмет таквог истраживања и проучавања одабрао сам енглеско право правичности, о којем у нас још нико није писао. Реч је о особеном праву које се од XIV века стварало и развијало упоредо с common law-ом. Пошто је руководно начело овог права била правда, отеловљена у Божјем или природном праву, уму или духу common law-а, његов изворни смисао био је морализовање права. Енглески правници, додуше, нису били склони дубљем промишљању и опсежнијем развијању идеје правде, него пре казуистичком расуђивању приликом решавања појединачних случајева. Али ми је ипак пошло за руком да, поред Бректона из XIII века, откријем три правна мислиоца из XVI века, од којих су двојица и правни филозофи, чија се дела помињу само у књигама најугледнијих правних историчара. Сам појам правде и правичности енглески правни мислиоци су највећма преузели од Аристотела, а у неколико и од Томе Аквинског, а били су упућени и у римске и канонске замисли правде и правичности. То је био разлог што сам уводни део ове књиге посветио Аристотеловој идеји правде. Напослетку нисам одолео а да се не позабавим јадним стањем у којем се налазе наше савремено законодавство, судска пракса и какватаква правна мисао, што је укључивало и скромна истраживања значења правде и правичности у нашем језику. Запажања до којих сам притом дошао умногоме су разочаравајућа. VIII Коста Чавошки Цео овај подухват не би био изводљив без помоћи мојих пријатеља. Леон Коен, који је, поред осталог, и врстан зналац античке филозофије, упутио ме је у неколико најбољих књига о Аристотеловој етици, а потом ми помогао да подробније означим изводе из Аристотелове Никомахове етике. Такође је прочитао први део посвећен Аристотеловој идеји правде, означио поједине нејасноће у преводима Аристотелових дела на српски језик, саветовао ми да погледам и преводе на енглески језик и упутио предлоге како да исправим поједина запажања и закључке. Владимир В. Водинелић, који је по свој прилици наш најбољи зналац грађанског права, ставио ми је на располагање 103 одлуке Уставног суда Србије и пресуде других редовних судова у којима се помиње реч правичност. А потом ми је, на основу увида у рукопис, упутио већи број напомена, примедаба и предлога, који су ми били од велике помоћи, нарочито приликом коначног уобличавања трећег дела ове књиге. Највеће изненађење за мене је био исход релативно опсежног прегледа различитих значења речи „правда“, „правичност“ и „правица“ у нашем језику. То не бих могао да учиним да ми наш познати филолог Рада Стијовић није ставила на располагање све исписе о тим речима, на основу којих ће сарадници Института за српски језик САНУ сачинити одговарајуће одреднице у Речнику српско-хрватског књижевног и народног језика САНУ. Поред тога, она је обезбедила и дешифровање скраћених ознака о томе одакле ти изводи потичу и ко је њихов аутор. Чак и површни зналци енглеске правне историје одмах ће разабрати да се ова књига није могла написати без коришћења неке старије и веће универзитетске библиотеке у Великој Британији и одговарајућих књига и чланака у електронском облику, који су, уз накнаду, доступни наставницима појединих универзитета. Библиотека САНУ и Универзитет у Београду таквим могућностима, нажалост, не располажу. Ову књигу писао сам и у нади да ћу њоме наше правнике, а нарочито универзитетске наставнике и судије, навести да бар унеколико измене своје, по мојем суду, погрешно разумевање правде и правичности. 1. септембра 2017. године