William Byrd and the Limits of Formal Music Analysis

Abstract

Writing in 1962, Joseph Kerman was the first to speculate about potentially subversive political meanings in the Cantiones sacrae of the English Renaissance composer William Byrd, his two collections of motets published in 1589 and 1591, “voicing prayers, exhortations, and protests on behalf of the English Catholic community”. Subsequent research has corroborated Kerman’s speculations, showing that many of the texts Byrd set indeed feature the same politically charged metaphors that English Jesuit missionaries used to describe the predicament of Catholics living under the Protestant regime of Queen Elizabeth I, as well as that Byrd maintained close ties with many of these missionaries. In our own time, however, those who have analysed these motets, including Kerman, have paid little attention to this, preferring formal(ist) analytical approaches to this body of music. Focusing on Ne irascaris Domine, one of Byrd’s most famous “political” motets, and the only two major analytical responses to it, this article attempts to demonstrate the limitations of formalist music analysis when applied to Renaissance sacred music.

У радовима с почетка шездесетих година прошлог века Џозеф Керман (Joseph Kerman) први је изнео спекулације о потенцијално субверзивним политичким значењима текстова мотета из две збирке под насловом Cantiones sacrae, енглеског ренесансног композитора Вилијама Берда (William Byrd) из 1589. и 1592. године, у виду ’молитви, захтева и протеста у име енглеске католичке заједнице’. Даља истраживања подржала су Керманове спекулације, показавши да многи од текстова Бердових мотета заиста садрже исте политичке метафоре којима су енглески језуитски мисионари осуђивали страдање енглеских католика под протестантским режимом краљице Елизабете Прве, као и да је Берд одржавао блиске везе с некима од тих мисионара. У наше време, међутим, они који су анализирали те мотете, укључујући и самог Кермана, углавном су мало пажње обраћали на тај контекст, опредељујући се радије за формалистичке аналитичке приступе овом репертоару. Усредсређујући се на мотет Ne irascaris Domine, један од Бердових најпознатијих ’политичких’ мотета, као и на једине две значајне анализе тог мотета, овај текст настоји да укаже на ограничења формалистичке анализе облика у контексту ренесансне духовне музике.

За мотете енглеског позноренесансног композитора Вилијама Берда (William Byrd) с текстовима на латинском језику, објављене у двема збиркама под насловом Cantiones sacrae (“Духовне песме”) 1589. и 1591. године, дуго се сумњало да крију субверзивне политичке поруке намењене припадницима енглеске католичке заједнице који су живели под притиском протестантског режима краљице Елизабете Прве. Такве сумње први је изнео Џозеф Керман ( Joseph Kerman) још 1962. године, а касније су их додатно документовали Крејг Монсон (Craig Monson), Филип Брет (Philip Brett) и други музиколози, показавши да се у текстовима Бердових мотета налазе исте политичке метафоре које су користили енглески католички и нарочито језуитски мисионари попут Едмунда Кемпиона (Edmund Campion) и Хенрија Гарнета (Henry Garnet) не би ли указали на страдање енглеских католика под Елизабетом Првом. Осим тога, додатним истраживањима је утврђено да је и сâм Берд био дубоко умешан у те потајне радње, при чему је његова музика, иначе неприхватљива у јавној сфери Енглеске с краја XVI века, по свој прилици играла важну улогу, нудећи енглеским католицима попут Берда преко потребну утеху и осећај заједничке припадности. Упркос свему томе, ни у једној модерној анализи ових дела не поклања се довољно пажње текстовима Бердових мотета и њиховом суштинском упливу на његову музику. Подробнија анализа мотета Ne irascaris Domine (“Не срди се, Господе”), једног од Бердових најпознатијих “политичких” мотета, показује да се структура тога дела не може довољно разумети уз пренебрегавање текста мотета и његовог повесног политичког контекста, те да је било какав аналитички приступ који почива на појму естетске аутономије музике и повлашћеном положају инструменталне наспрам вокалне музике, што датира тек с краја XVIII века и стога је сасвим анахроно у односу на Берда, неизбежно ограничен и да, као такав, може да понуди само неадекватна аналитичка тумачења Бердове музике.