Службы русским и сербским святым в контексте годового круга церковного пения XVI–XVII веков

Abstract

The article examines the services of Russian and Serbian saints in the context of the General artistic space of Russia during the period when it remained the only Orthodox state. А significant number of services to the Roman, Byzantine, Russian and Slavic Saints written in the most complete Sticherarions with the subtitle “D’iach’ie oko”, at that сhants to Russian and Serbian saints, were created in Russia. Composers based on Byzantine canons, including the structure of services, sequence of chants, orientation to common models. One-type artistic techniques are used in worship services. However, chants differed significantly, as the singers creatively treated poetic texts using different musical methods.

статье рассматриваюся службы русским и сербским святым в контексте общего художественного пространства России в тот период времени, когда она осталась единственным православным государством. В наиболее полных Стихирарях с подзаголовком «Дьячье око» записано множество служб римским, византийским, русским и славянским подвижникам, причем песнопения русским и сербским святым были роспеты в России. Мастеропевцы опирались на византийские каноны, включающие состав служб, последовательность песнопений, ориентацию на распространенные образцы. В службах использовались и сходные художественные приемы. Однако песнопения в них существенно различались, поскольку роспевщики творчески относились к поэтическим текстам используя разные музыкальные средства.

Од краја XIV до средине XV века у писмености, архитектури, иконопису и црквенопојачкој уметности настају дела која Русију представљају као наследницу православних светиња. У житијима Великих чти-минеја, у историјским догађајима Илустрованог летописног свода (рус. Лицевой Летописный свод), у храмовима с више капела од којих свака има и свој посебан олтар, на иконама се, једни поред других, налазе руски, римски, византијски, српски свеци. У појачкој уметности су се од краја XVI века, као најпотпунији, формирали стихирари с поднасловом „Дијаково око“. У њих се уносио већи број служби свецима разних епоха и нација, којих није било у старим рукописима. Међу њима су, заједно с бугарским и српским, и многи римски и грчки свеци. У раду се и службе српским свецима разматрају подробније. Посебно се истичу службе Петки Српској, које постоје у разним рукописима; исто тако дају се подаци о постојању поетских текстова служби краљу Милутину и српском кнезу Лазару у Русији. Наглашава се чињеница да су у Русији за песме не само руским, већ и српским свецима, били састављани нови напеви (рус. распевы). То је постало могуће захваљујући чињеници да су се ауторинапева ослањали на византијску традицију, оријентисану и на Јерусалимски типик, који је диктирао општу структуру служби – постојање вечерње, јутрења и литургије. Византијска служба подразумева и принцип хијерархије служби – њихову поделу на службе с бдењем, полијелејне службе, службе са славословљем, „шестеричне“ (на овим се службама на вечерњи поје шест стихира уместо три, а на јутрењу – један канон светоме чије песме имају по шест тропара, уместо уобичајена четири; одлика ових служби је и присуство већег броја покајних молитвословља). Притом, у неким случајевима је прослављање свеца мењало место у црквеној хијерархији. Тако је служба Светом Арсенију Српском првобитно припадала типу служби с славословљем, а касније је постала служба са бдењем. Исто тако се служба светогорском аскети Григорију Палами, која је у минејима забележена као служба са бдењем, у стихирару „Дијаково око“ прешла у категорију полијелејних служби, што је било условљено карактеристикама богослужења у Русији. Као универзалне одлике службе истакнути су: оријентација на распрострањене обрасце – „подобни“ и систем осмогласја као основа музичке организације песама. У службама се такође користе и слични уметнички поступци. На пример, истицање одређених речи и комбинација речи помоћу тита нотације музичким средствима, стварајући музичким средствима, помоћу тита нотације. Напеви песама су се у то време значајно међусобно разликовали, будући да су се аутори, користећи различита средства музичког израза, креативно односили према поетским текстовима.