Historical Tradition in Serbian Genre Literature

Abstract

This paper discusses two Serbian science-fiction stories with a special emphasis on the motives in their narrative structure; the motive analysis is focused on those motives that represent a transposition of 'historical tradition' elements. The key words connecting images appearing in this context are: fear of losing (national) identity and a strategy of resistance towards those, who presumably, want to 'take over' the identity. In this sense, a return to 'the historical tradition', in the analyzed texts, aims to reassess certain past models indicating at the same time those that have successfully served and endured as historical models in this discourse.

Циљ овог рада јесте мотивска анализа двеју приповедака које припадају корпусу домаће научнофантастичне књижевности, при чему се посебан акценат ставља на оне мотиве који у наративној структури приповедака представљају транспозицију елемената „историјске традиције“. Реферишући на социокултурни миље у Србији у последњих двадесет година, пре свега имам у виду захуктали процес ретрадиционализације, за овај период веома карактеристичан, и – са тим у вези – „употребу традиције“ схваћену као „процес у оквиру кога се елементи традиције исецају из свог основног контекста и користе за остваривање циљева који им по себи нису иманентни“. Употреба наведених мотива биће тумачена у контексту њихове трансформације и реконтекстуализације, у односу на друштвену реалност културе у којој ова књижевност настаје. У овом раду полазим од претпоставке да је жанровска књижевност заснована на извесном „културном капиталу“, који је заједнички унутар комуникацијског ланца аутор – читалац. То се превасходно односи на ону врсту „крутости“, иманентне жанру, која се одражава у „прећутном“ знању реципијента о томе да чита оно што очекује. Та (по)дељена значења, заправо, представљају основни конституент који омогућава да се жанр идентификује као поткултура у оквиру дате културе, у овом случају – оне коју уобичајено називамо популарном. Оно што, међутим, феномен чини још интересантнијим за антрополошко испитивање јесте чињеница да сама „крутост“ жанровске форме, наизглед парадоксално, омогућава константно учитавање нових значења, која реципијент, с обзиром на базично и априорно (прећутно) културно разумевање које у оквиру жанра поседује, инкорпорира у сопствену концептуалну мапу. На тај начин се врши трансфер културних значења на линији аутор пошиљалац ('заробљеник' сопственог времена и продукт друштва у којем пише) – читалац реципијент (такође 'заробљеник' и продукт друштва, али и конституисан у оквиру жанра, односно поткултуре којој 'припада'). На основу анализиране грађе може се закључити да кључне речи које повезују представе које се у овом контексту стварају јесу страх од губитка (националног) идентитета и стратегија отпора према ономе ко, претпостављено, тај идентитет жели да „отме“. У том смислу, повратак у „историјску традицију“ има за циљ управо преиспитивање појединих модела које нам прошлост нуди и, уз позивање на њихов несумњиви ауторитет, одабир оних историјских узора који су, у овом дискурсу, проблем опстанка на „позорници нација“ успешно решили. Мотиви из „историјске традиције“, кроз овакву жанровску реинтерпретацију, имају искључиво функцију потврђивања доминатног јавног говора краја осамдесетих и почетка деведесетих година прошлог века, нудећи пожељне моделе за актуелни друштвенополитички тренутак.