Градски простори од места до неместа, и vice versa : случај београдског Старог Сајмишта

Abstract

Локалитет Старог Сајмишта у Београду узима се као парадигматични случај симболичке (ре)конструкције градског простора у смислу културно (и политички) условљеног дефинисања конкретних урбаних целина. Кроз вишедеценијско трајање овог кварта Новог Београда прати се промена скупова значења повезаних са простором, те параметри одговарајућих транформација (посебно у најрецентнијем периоду). Јавна сигнификантност локалитета пролази различите фазе, пут од (антрополошког) места до неместа, те различите модусе и садржаје комеморације простора – укљученост/искљученост из градског текста и (не)препознатљивост објеката и комплекса као дела укупне (бео)градске архитекстуре указују на контрадикцију истовремене урбане централности и симболичке периферности. Постепени прелазак Старог Сајмишта у градску симболичку „сиву зону“ условљен је систематским процесом симболичке декомеморације локалитета, дерогирањем простора као спомен-места и јавном дискурзивном манипулацијом и прерађивањем јавно репрезентованог фонда значења повезаних са овом локацијом. Изградња (и разградња) одређених елемената идентитета конкретног антрополошког места и (не)препознавање његове комеморативне вредности условљени су појединим друштвеним, политичким, али и економским чиниоцима који су у поседу различитих дискурзивних потенцијала.

Staro Sajmiste in Belgrade is taken as a paradigm of symbolic re-construction of a city place in a sense of culturally and politically determined definitions of urban areas. During many decades of the place’ existence, we are able to trace changes connected with this location as well as values attributed to appropriate transformations, especially so in the most recent time. The public significance of the place has underwent under many phases, from anthropological place to no-place, different modus and contents in commemoration of the place itself- inclusion from the city’s text and (non) recognition of objects and complex as a part of the whole city architecture…All these phases imply to a contradiction of urban centrality and symbolic periphery. Gradual passage of the location into the city’s “grey zone” is determined by a systematic process of symbolic de-commemoration of the locality, derogation of the same as a memorial place and public manipulation, as well as adaptation of the public fund of meanings connected with this place. Building and re-building of certain elements of a real anthropological place and (non) recognition of its commemorative value are determined by certain social, political and economic factors, owned by various discursive potentials.