Споменици и/или гробови : сећање на смрт или декорација

Abstract

На први поглед, и гробови и споменици имају сличну примарну функцију – да живе подсећају на мртве. Познато је да споменици на гробљима, било да се ради о архаичним, каменим крстовима или о модерним хоризонталним или вертикалним мермерним плочама, представљају својеврсну компензацију за покојника, који, посредством спомен-обележја присуствује породичним окупљањима на породичној гробљанској парцели. Ова функција бива нешто трансформисана када је реч о споменицима изложеним у јавним просторима (дакле изван гробаља). Иако по логици ствари подсећају на преминуле, њихово присуство примарно асоцира на идеју, дело и достигнуће личности којој је споменик посвећен. Они, на неки начин, догађај смрти стављају у други план или јој, опет, кроз историјско предање о херојској смрти дотичног, дају нова значења и нови смисао. У раду је дат пресек процеса издвајања смрти из колективних меморијских образаца, који су до почетка 19. века били примарно везани за гробља, цркве и манастире. Са рађањем модерног друштва и буђењем идеје националног препорода, колективно сећање се везује за јавне споменике, док гробља и идеја смрти остају по страни. Крај 20. века представља својеврсну кулминацију овог процеса, оличену у померању и уклањању споменика зарад постављања нових.

Monuments always served as means to create memories, markers of time, spatial separators, reflections of political ideas, teachers of morality and the highest values of a given epoch, instrumental artistic forms which were suppose to bring to a standstill a historical segment and win over temporariness. This paper will attempt to answer if and in which way monuments testify about death, that is, do they reflect an attitude of a certain society about this eternal issue, and what are the ways and means used so that the ideas became created and materialized in monuments? During my research, I came across several levels of readings of these monumental testimonies, while two came up as special to anthropology: the first issue revolves around ways in which a given time/epoch determines monuments, while the other revolves around ways in which monuments testify about latent contents of a given time/epoch. This is so because monuments do not testify only about what is being incision/made but also on people who ordered them. This research (which is in fact, more of a thinking about the issue than it pretends to provide final conclusions) is limited to so-called monument sculpture, that is, to monuments dedicated to persons and events on the territory of Belgrade, including memorial monuments at Novo Groblje. Deplacement of death from collective memory patterns is presented as a process which corresponds with the development of modern society in Serbia. This multi-layered process speaks about secularization of collective memory and place and role that the phenomena of death had in construction of desirable and mobilizing identity of the nation.