(Пре)обликовање српске тамбурашке традиције кроз индивидуалне праксе: репертоарски и стилски аспекти

Abstract

У студији се разматра (пре)обликовање дела српске културе који се данас препознаје као „тамбурашка традиција“ на основу података о индивидуалним праксама тамбураша и музици коју су изводили и стварали у XIX и првим деценијама XX века. Реч је о Димитрију Мити Орешковићу, Васи Јовановићу и Марку Нешићу. Након уводног позиционирања истраживања у дисциплинарним оквирима и образложења методолошких избора, укратко су предочене музичке биографије поменутих тамбураша. Поређењем појединачних домета омогућено је јасније сагледавање и тумачење утицаја ових актера и генерација музичара које су имали на српску тамбурашку традицију. Централни део рада посвећен је анализи стилских и репертоарских иновација условљених порастом мобилности, музичким образовањем тамбураша и утицајима музичке индустрије. Промена медијума – потискивање традиције солистичког музицирања ансамбалском праксом и професионализација тамбураштва, повезује се са променама функције и естетике музике као последице културне транзиције друштва.

The study highlights (re)shaping of the part of Serbian culture nowadays recognised as “tamburitza tradition” through the research of the data about individual (music) practices of the tamburitza players and the music that they performed and created during the nineteenth and the first decades of the twentieth century. The focus is on the activities of three tamburitza players: Dimitrije Mita Orešković, Vasa Jovanović, and Marko Nešić. After an introductory positioning of the research within the disciplinary framework and a brief explanation of methodological choices, short musical biographies of these players are presented. The comparison of individual achievements enables a clearer understanding and interpretation of the impact of the chosen protagonists, as well as of the generations of musicians represented by them within the Serbian tamburitza tradition. The central part of the paper is dedicated to the analysis of repertoires and stylistic innovations conditioned by the increase in both mobility and musical education of the tamburitza players, and the new technical and technological discoveries in the field of music industry and communications. All these aspects are related to a change of medium, reflected in a suppression of the tradition of a soloist playing by the practice of playing in groups (ensembles), as well as a professionalisation of playing the tamburitzas; and, in turn, with changes of the function and aesthetics of tamburitza music as consequences of the cultural transition of the society.