Show simple item record

Грчко позориште у контексту култа и културе : различити теоријски приступи

dc.creatorStevanović, Lada
dc.date.accessioned2020-06-07T19:11:18Z
dc.date.available2020-06-07T19:11:18Z
dc.date.issued2006
dc.identifier.issn0350-0861 (print)
dc.identifier.issn2334-8259 (online)
dc.identifier.urihttp://www.ei.sanu.ac.rs/index.php/gei/article/view/681/611
dc.identifier.urihttp://dais.sanu.ac.rs/123456789/8835
dc.description.abstractPaper is going to research Greek theatre and its relation to Dionysian cult giving an outline of the most recognized theories in the field dealing with the issue, in order to map some of the methods and insights of the contemporary approach to Antiquity. Side by side to the acknowledged theories of Jean-Pierre Vernant (French Anthropological School of Antiquity) and of Walter Burkert, I am going to represent research of theoretician, Classicist and a specialist in Balkan linguistics and religion of an older generation active in Belgrade still in the middle of the 20th century, Milan Budimir whose visionary work sheds a new light on the contemporary theories.en
dc.description.abstractПроблематика грчког позоришта и његова повезаност са култом бога Диониса несумњива је. Тема рада је представљање најзначајнијих теорија које се баве овим проблемом, као и мапирање неких метода и закључака савремених приступа антици и то кроз теорије Валтера Буркерта, најпризнатијег савременог теоретичара античке грчке религије, и Жан-Пјер Вернана, једног од представника француске антрополошке школе, на основу чијих је методолошких полазишта написан и овај рад. Антропологија антике представља дисциплину у оквиру историјске антропологије, која настаје на пресеку антрополошки информисане историје, историјски информисане антропологије и историје етнографских и антрополошких истраживања кроз различите дисциплине изучавања антике као што су археологија, епиграфија, лингвистика или филологија. Ове дисциплине се комбинују како би се симулирао етнографски интервју у траженом, античком контексту. Главна методолошка полазишта овог приступа заснивају се на ишчитавању античких текстова уз помоћ других античких текстова, са тежњом да се у истраживање не уписују савремене вредности, што се постиже непрестаним преиспитивањм полазишта истраживача. Грчку, дакле, не треба посматрати као „колевку цивилизације“, а поређење са другим кулурама и искуство у теренским истраживањим везаним за грчку или неку другу културу сматра се пожљним и корисним. Често се прибегава структуралној анализи која подразумева да је појаву могуће разумети само у оквиру затвореног система у коме се сви елементи међусобно условљавају и повезују. Различите методологије међусобно се не искључју. Осим тежње да се стичу нова знања, спречава се и заборављање старих. У том контексту, поред споменутих признатих теоретичара, представићу и рад у свету мање познатог, али не и мање значајног истраживача – изузетног познаваоца старих балканских језика и религије, Милана Будимира. Премда Будимир генерацијски претходи Вернану и Буркерту, његов рад захваљујући изузетном познавању балканских језика расветљава бројне недоумице у вези са позориштем и култом у коме је оно настало. Бавећи се пореклом и почецима позоришта, Будмир је успео да надмаши све оне који су се овом темом бавили углавном на основу фрагментарних археолошких доказа. То му је омогућило и бољи увид у разумевање самих драмских жанрова (трагедије, сатирске игре и комедије), њихових особености и међусобне повезаности. У раду Почеци европске сцене, Будимир је детаљним лингвистичким истраживањима анализирао временске и локалне специфичности култа бога Диониса (пре и после прве грчке колонизације Балкана) и позоришта, ставарајући тако мозаик кроз који је изронила не само комплексна слика овог божанства и култа, већ и самих дрмаских жанрова и појава иманентних и за култ и за позориште, као што је суочавање са силама живота и смрти. На тај начин, ова оригинална и снажно аргументована студија Милана Будимира, коју истовремено одликују и широка перспектива и прецизна анализа дубинских језичких структура и култа, баца ново светло на радове Вернана и Буркерта, не само доказујићи тезе које је поставио и аргументовао Вернан, већ потврђујући и методолошку ваљаност француске антрополошке школе антике којој Вернан припада.sr
dc.language.isoensr
dc.publisherБеоград : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASAsr
dc.relationinfo:eu-repo/grantAgreement/MESTD/MPN2006-2010/147020/RS//sr
dc.rightsopenAccesssr
dc.sourceГласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASAsr
dc.subjectTheatresr
dc.subjectcultsr
dc.subjectDionysossr
dc.subjectanthropology of antiquitysr
dc.subjecttheories and methodssr
dc.subjectпозориштеsr
dc.subjectДионисsr
dc.subjectантропологија антикеsr
dc.subjectтеорије и методеsr
dc.titleGreek Theatre in the Context of Cult and Culture : Different Theoretical Approachesen
dc.titleГрчко позориште у контексту култа и културе : различити теоријски приступиsr
dc.typearticlesr
dc.rights.licenseBY-NC-NDsr
dcterms.abstractСтевановић, Лада; Grčko pozorište u kontekstu kulta i kulture : različiti teorijski pristupi;
dc.rights.holderЕтнографски институт САНУsr
dc.citation.spage361
dc.citation.epage375
dc.citation.volume54
dc.identifier.doi10.2298/GEI0654361S
dc.type.versionpublishedVersionsr
dc.identifier.fulltexthttp://dais.sanu.ac.rs/bitstream/id/33678/bitstream_33678.pdf


Files in this item

Thumbnail

This item appears in the following Collection(s)

Show simple item record