Gypsy Ethnic Socialization in Serbia

Abstract

Based on original fieldwork among Gypsies in Serbia, this paper explores Gypsy ethnic socialization and argues that Gypsy social isolation, to some extent, is self-imposed through the acceptance of their traditions. Close kin, particularly parents, are found to be the primary socializing agents of Gypsy children. Gypsy children have little or no contact with children from other ethnic groups. A crucial aspect of Gypsy socialization is an emphasis on the distinction between non-Gypsies and Gypsies; that is, between gadje and Roma: Contact with gadje, especially sexual, is considered polluting. Their social isolation results also from their traditional refusal to accept, and become a part of the larger hierarchy of their host populations. The Gypsy tradition of endogamy helped individual Gypsies to survive, leave descendants, and transmit their traditions to them.

Ромска интеграција у модерно европско друштво је незнатна; ромску етничку групу одликује масовно сиромаштво, велики проценат незапослености, деликвенције и минималног образовања. У читавој централној и источној Европи, укључујући и Србију, демографске карактеристке ромске етничке групе битно се разликују од већинских народа: Роми, у просеку, имају велики фертилитет и морталитет, што их чини веома младом популацијим. Роми у већини европских земаља па и у Србији и даље поштују традиционалне обрасце понашања: ендогамија, како према не-Ромима тако и племенска, куповина девојке, рани бракови, велики број деце и чести разводи, као и намерна друштвена/групна изолација. Етницитет Рома је постао веома сложено и оспоравано питање, захваљујући пре свега друштвеним и срединским условима које су Роми затекли по доласку у Европу, нарочито на Балкану. Већина Рома се данас не сматра припадницима једне уједињене и хомогене етничке групе, већ се идентификује са подгрупом/племеном из које потиче, а чија религија и језик највише зависе од локације и околности. Не постоји јасна свест о јединству ромског народа: многи Роми не називају себе Ромима, и одбијају сваку везу са ромским народом. Социјализација деце код Рома је испитивана у два насеља. Прво, градско насеље се налази у Београду и представља типично сиромашно ромско насеље. Роми у овом насељу се изјашњавају као припадници група – племена Ашкалија, Египћана и Белих Цигана. Ниво образовања код све три групе је низак: већина је похађала школу до четвртог разреда основне школе а многи ни толико. Напустили су традиционална занимања; већина живи од хуманитарне помоћи или од илегалне сече шуме. Око тридесетак малих Рома иде у специјалну школу, а родитељи кажу да тако деца добијају бар један бесплатан оброк. Ендогамија је изражена како према Србима, тако и према припадницима других ромских група. Роми у овом насељу имају врло мало додира са спољним светом и за то криве Србе, делимично, јер су им „преузели“ послове. Ромска деца су изложена искључиво социјализацији у самом насељу: књиге, играчке и стицање знања из писаних извора скоро да не постоје. Од деце се очекује да помажу у кући и око ње и да се брину о млађим припадницима породице. Друго насеље се налази у Мачви, и насељено је Гурбетима. Иако је ово насеље релативно богато (већина Рома су радници – повратници из Аустрије) у односу на градско ромско насеље, у начину васпитавања и социјализације деце нема много разлика. Деца школског узраста не похађају школу (која је иначе налази у самом селу) редовно, већина девојчица напушта школу са 11-12 година и ступа у нерегистровани брак. Врло мало пажње се посвећује едукацији деце: деца су углавном препуштена сама себи да се играју испред кућа, старија деца и тинејџери се окупљају на главном тргу и тако проводе време. Деца у оба ромска насеља су социјализована у оквиру самих насеља, без видних утицаја спољног света. Рођаци, нарочито родитељи представљају главне ауторитете и узоре; деца имају мало или нимало контаката са децом из других средина – етничких група. Већина одраслих Рома каже да су све што је требало да науче научили кроз догађаје свакодневног живота, копирајући родитеље, рођаке и остале чланове њихове заједнице. Оваква намерна друштвена изолација допринела је да се код обе групе сачува јасна свест о групи – племену и особеним карактеристикама. Понашање родитеља и блиских рођака је највише утицало да се створи и одржи самосвест о посебности групе-племена, да се одрже сродничке везе и ендогамија према не-Ромима и различитим ромским групама. Групе тако постају последице, а не разлози друштвеног понашања. Код Рома, две најснажније друштвене традиције су ендогамија и преношење одређених занимања. Хијерархијско понашање (предак – родитељ – деца – потомци) и однос укључује и преношење традиција, укључујући и друштвене традиције. Због тога што деца представљају „улог“ родитеља у стратегији остављања потомака, најважнији утицај на индивидуе, осим њихових једниствених гена, јесу родитељи, чије је понашање опет било под утицајем њихових родитеља и тако даље. Ова чињеница може да објасни и продуби наше разумевање традиционалног културног понашања код Рома.