Funeral Ritual and Power: Farewelling the Dead in the Ancient Greek Funerary Ritual

Abstract

The paper discusses the development of the traditional genre of lament for the deed in Greek antiquity, that is possible to follow since the earliest written traces (of oral tradition such as Iliad) all up to Modern Greek times. However, focus of the paper is made on the development of this female oral genre and restrictive laws and measurements against this traditional form as a consequence of the formation of the first Greek city-states. What were these measurements like, who were they aimed against and why was it necessary to control ritual lament? Was this control successful?

У једном од најстаријих људских обреда, оном који прати умирање и растајање од покојника, постојање тужбалице и оплакивања на простору Грчке забележено је на вазном сликарству још у микенском периоду. Овај рад се пре свега бави тужбалицом у класичном периоду, са посебним освртом на архајско доба, али узимајући у обзир читав распон у коме се ова форма, коју су као главне учеснице погребног ритуала изводиле жене (било професионалне нарикаче, било најближе сроднице умрлих – мајке, супруге и сестре), може пратити у грчкој традицији. Упркос огромном временском распону, препознатљиви су континуитет начина извођења (антифоног) и мотиви који се у тужбалици појављују. Ово је посебно занимљиво и стога што је кроз историју било више покушаја да се над женским оплакивањем и нарицањем успостави контрола. Наиме, након оснивања градова-држава (полиса), широм грчког света дошло је до увођења законских мера које су ограничавале и регулисале нарицање, и то на тај начин што су прописивале место и време за тужбалицу. Наиме, према новим правилима, нарицање је са гробља и из погребне поворке трбало да се пресели у кућу, где је било дозвољено само најближим сродницама. Детаљном анализом ових закона – Солоновог у Атини, као и закона са Коса и из Делфа, у раду се закључује да је разлог за то следећи: увођењем нове политичке (тј. државне) структуре и напуштањем клановског уређења друштва у Грчкој, спроводе се нова правила према којима у јавном животу (а самим тим и у јавном простору) учествују искључиво мушкарци. Међутим, управо кроз традиционалну, тј. ритуалну праксу, жене су ипак задржале могућност да говоре јавно – и то на гробљу, и то у време кризе изазване смрћу, када и порука тужбалице – која је упућена једнако мртвима колико и живима – одјекује још снажније него у свакодневним приликама. Моћ над живима у том тренутку повезана је са моћи над мртвима, коју су жене у погребним ритуалима несумњиво имале. Парадоксална ситуација повезана је са ритуалном нечистоћом (тзв. миазмом) која прати сваки контакт са мртвима, што је несумњиво више погађало жене. Управо изложеност миазми носила је са собом забрану изласка у јавни простор и одласка у храмове, и могуће је да је разлог томе што су жене остале суверене владарке овог ритуала управо тај што су мушкарци избегавали да буду изложени оваквој нечистоћи. Дакле, уместо запоседања ритуалног простора који је био и остао женска сфера, држава је (а касније и црква) покушавала да спроведе законске мере којима би сузбила погребни ритуал и утицај који су жене кроз њега добијале. Једна од форми ове „борбе“ јесте и увођење посебног реторичког жанра – надгробне беседе, коју су изводили мушкарци, углавном државници, и то на јавним сахранама након погибије војника. За разлику од тужбалице у којој се смрт оплакивала и жалила, и кроз коју су се најближи (и оне које су нарицале, али и сви остали присутни) лично опраштали од покојника, у беседи се величао покојник, као и сама смрт. Овај рад одговара на питања зашто је било толико важно успоставити контролу над тужбалицом, тј. над онима које су је изводиле, као и на питања да ли је и којој мери је то било могуће.