Belgrade Breakdance Girl: Breaking Gender-Specific Stereotypes with Dance

Abstract

This paper is based on the life story of one of Belgrade break dance dancers who started dancing and competing in early youth, but later she ceased to dance. I was interested in motives which influenced that young person to begin to deal with the brake dance, what she expressed by that, what the reaction was of social environment to the dance and what factors influenced her to stop dealing with this dance.

Овај рад представља део ширег антрополошког истраживања савремене хип хоп културе у Србији. Чланак је настао на основу сопствених теренских истраживања током фебруара и марта 2009. године у Београду. Након упознавања са постојећом српском кореолошком литературом, увидела сам да недостају антрополошка истраживања савремених плесних облика. Сматрала сам корисним да обавим емпиријска истраживања ради увида у стање изнутра. Интервјуисала сам хип хоп плесаче, инструкторе и плесне судије. Преовладава став да је брејкденс првенствено мушки плес за изражавање мужевности. Међутим, у Београду су се, одмах након појаве брејкденса, и девојке њиме почеле бавити. Циљ овог истраживања је да испита који фактори утичу на то да једна девојка почне да игра, условно речено, мушку игру. Поставља се питање како мушкарци посматрају појаву овакве девојке у њиховом свету, какви су реакција и пријем шире друштвене заједнице. Истраживање је базирано на животној причи једне београдске брејкденс плесачице, која је почела да игра и да се такмичи у раној младости, а затим је у једном тренутку престала да игра. Занимало ме је да утврдим који су били мотиви ове младе особе да се почне бавити брејкденсом, шта је она тиме изражавала, каква је била реакција друштвеног окружења на њену игру, и који су фактори утицали на то да се престане бавити овим плесом. Поникао на удаљеном северноамеричком континенту, брејкденс је у Србији наишао на плодно тло. Млади људи су са пуно ентузијазма копирали покрете плесача које су видели путем масмедија. За београдске тинејџере је овај плес био добар начин да избаце вишак енергије и да се друже. Некадашња београдска брејкденс плесачица Марија Синђелић покушала је, играјући брејкденс, да превазиђе предрасуде о подели на мушке и женске плесове. Брејкденс је за њу био начин да се покаже да и жене могу изводити плесне акробације као и мушкарци. При том, Марија није мушкобањаста, већ је женствена и спретна. Имала је изузетну подршку својих мушких колега. Пријатељице су је поштовале, иако је била различита од њих. Публика је имала веома позитиван став и одавала јој је веће признање него плесачима мушког пола. Родитељима је бављење њихове ћерке овим плесом било симпатично. Међутим, ипак су, бринући се за будућност свога детета, инсистирали да прекине са брејкденсом. Дакле, иако је економски фактор у почетку позитивно утицао да ова девојка започне са бављењем брејкденсом (није морала да плаћа часове), на плану даље будућности одиграо је негативну улогу: брејкденс се не сматра занимањем од кога се може живети. Марија је почела да игра овај производ америчке културе непосредно после бомбардовања Србије од стране Америке и земаља чланица НАТО-а. Тиме је, као и други млади људи који се баве хип хопом у Србији, посведочила да плес надилази уске границе предрасуда и политике.