Срби у Калифорнији : обредно-религијска пракса и етницитет верника српских православних парохија у Калифорнији

Abstract

Ова монографија представља резултат првог обухватног етнолошко-антрополошког истраживања српских исељеника у Калифорнији. У фокусу интересовања налази се обредно-религијска пракса као елемент етницитета верника српских православних парохија. Рад је настао на основу ауторкиних теренских истраживања у Калифорнији током 2000. године. У уводном делу монографије дат је преглед аутора и радова који се баве питањем Срба у Америци. У поглављу које се бави досељавањем Срба на амерички континент, налази се одређење миграција уопште. Срби су се досељавали у САД у више етапа. Као почетак интензивнијег насељавања, посебно у случају Калифорније, можемо сматрати «златну грозницу» средином 19. века. Посматрано у дијахронијској перспективи разлози за исељавање били су различита, а углавном је истовремено деловало више фактора (историјски, економски, психолошки итд.). Од почетка деведесетих година 20. века миграције су интензивиране, како због економских, тако и због ратних прилика на територији некадашње Југославије. Наши исељеници у Калифорнији помињу се од најранијег периода досељавања Срба у те крајеве. Највећа концентрација у прво време била је у рударским регионима, да би касније населили веће градове. Данас је највећи број наших исељеника и њихових потомака насељен у градовима Сан Франциску и Лос Анђелесу и њиховој околини. У случајевима миграција неминовно долази до преиспитивања како личног тако и групног идентитета. У следећем поглављу ауторка се бави одређивањем појмова етнос, етнички идентитет, етницитет, етнички симболи и сл. У вези са овим је и питање етницитета миграната у Америци. У делу посвећеном дијаспори у кратким цртама дат је преглед поретка функционисања Цркве ван матице. Српске православне парохије јесу једина места на којима се може континуирано пратити живот српских исељеника и њихових потомака у Калифорнији. У раду су посебно обрађене и анализиране парохије Западноамеричке епархије, са свим својим посебним карактеристикама. Као посебна целина обрађени су обичаји животног циклуса (крштење, венчање, сахрана). На све ове обичаје у многоме су утицали амерички закони и начин живота. Посебна пажња дата је обичајима годишњег циклуса, који обухватају прославу најважнијих празника у току године (слава, божићни празници, и сл.). Сви ови празници су колико лични толико и групни, и на све је, у већој или мањој мери, утицао амерички начин живота. У Калифорнији је од самог почетка њеног насељавања, због великих географских удаљености, постојао мали број српских колонија. То је довело до ситуације да су парохијске заједнице током дугог периода биле, а и сада јесу, једина места на којима се наши исељеници и њихови потомци непрестано окупљају. На тај начин они изражавају свој етницитет. Обредно-религијска пракса, иако то није њена примарна функција, утиче на идентититет оних верника који желе да га испоље у етничком облику. Међутим, у неким парохијама конвертити, Американци који су примили православље, држе часове српког фолклора деци рођеној у САД, али и оној која су дошла 90-тих година 20. века. У заједницама у којима преовладавју парохијани рођени у Америци, влада став да су они, иако српског порекла, ипак Американци. Једни изражавају свој двојни идентитет, али има и случајева када се изражавају или само као Американци или само као Срби. Током времена чланство у парохијама се из више разлога смањивало. Томе је допринело више чинилаца. На пример, бољи економски услови живота, јер, ојачавши економски, више нису имали потребу за подршком заједнице. Такође, боље телекомуникације и употреба Интернета условили су да парохије нису једина места на којима могу да се сазнају новости о животу у «старом крају». Американизација верника утиче на, условно речено, «американизацију» обредно-релогијске праксе, а истовремено сваки нови талас исељеника из матице оставља свој печат.

The highest concentration of Serbs in California in the second half of the 19th century was in mine regions, but they later settled bigger cities. Today the largest number of our emigrants and their descendants resides in the cities of San Francisco and Los Angeles and the nearby places. While settling America, our emigrants were founding supporting societies, Church-Schooling Communities and parishes. At first they united with Greeks, Russians, Syrians, and thus created ethnically mixed parishes. Gradually they wished to form Serbian Orthodox parishes, and that was also an advice given to them by the Russian clergymen who didn’t understand our national customs. The migrants brought with them their own experiences of ecclesiastic life from where they came from, and they mostly came from the lands under Austro-Hungarian authority. People organized themselves first and then they called a priest. In parishes and CSC, beside religious, various socio-cultural and educational activities were organized. The clergy directed their missionary work, both religious and secular, primarily towards our emigrants and their descendants. When I say secular missionary work, I mean efforts in preserving Serbian national tradition: the founding of folklore ensembles, lectures of Serbian national history and Serbian language. Orthodox faith as a distinguishing symbol of ethnical community in regard to the dominating Roman Catholic and Protestant population connects parish members. In the second part of the 20th century it had a distinctive function in relation to the communists back home. From the very beginning of settling California there were a few Serbian colonies. Serbian Orthodox parishes are the only places in which life of our emigrants and their descendants in California can be continuously followed. Although all parishes are structured in a similar way, they differ in their ethnical structure. In some of them emigrants from the second and third generation prevail, as well as converted Americans, while in others there is a higher concentration of the first generation migrants. These influences have great effect upon the entire functioning of parishes. The rituals of transition in the course of one’s life are therefore effected upon by American customs and laws, i.e. by the dominating Roman Catholicism and Protestantism, but there is also a striving for the original Orthodox tradition. American influences, for example, are: double names, naming a child after the father, a godfather and a godmother for one child, in some cases godparents aren’t Orthodox, baby shower, dress rehearsal of a wedding in church, bridal shower, brothers-in-law and bridesmaids, the embellishing of the deceased, particular tombstone height, etc. The original Orthodox customs are: immersing the person who is being christened in the water, baptizing and wedding in the Church, the newly christened persons and the newlyweds take Holy Communion, the deceased are never cremated. American way of life more or less influenced the Church commemorations and celebrations. Almost all feasts are celebrated on Sunday. Families, some Church organizations and the churches celebrate slava. Even those who formally don’t belong to the Church celebrate slava in their own way. The celebration of Christmas is almost entirely moved from home to church, especially with people born in the USA. Life within the parish community improves the preserving of ethnic awareness, but Serbian Orthodox parishes are not ethnically closed communities. In some parishes instructors of Serbian folklore are the converts, i.e. Americans who received Orthodox faith. In communities in which parishioners born in America prevail there is an attitude that they are still Americans although they are of Serbian descent. Some of them express their double identity, but others claim that they are only American or only Serbian. Gradually the number of parishioners lessened for a number of reasons. There were several factors. For example, better economic conditions of life. Since they became economically stronger they didn’t have the need for the support from the community. Also, better telecommunications and the use of Internet are the reason that parishes are not the only places where one can hear the news from back home. Americanisation of the believers, so to say, has an effect upon the americanisation of ritual-religious practice, but at the same time every new wave of emigrants from the motherland leaves its own trace.