Класични етнографски записи као етнолингвистички извор

Abstract

У раду се испитује методологија употребе „класичних етнографских записа“ као извора за етнолингвистичка истраживања на примеру теме безбрачности код балканских Словена хришћана. Будући да у реконструкцији модела традицијске културе етнолингвистика полази од дијалекатске варијативности лингвистичких и екстралингвистичких компоненти, то се класични етнографски записи вреднују прво са становишта дијалекатске, затим дијахронијске и напослетку етно-социолошке репрезентативности. Записи који чине садржај класичних етнографских серија и представљају фундаменталан извор за проучавање традицијске културе јужних Словена означени су као „класични етнографски записи“. На примеру теме безбрачности код балканских Словена хришћана показано је како класични етнографски записи функционишу као извори у етнолингвистици. Посебно је разматрана релевантност класичних етнографских записа као етнодијалекатских извора. Указано је на сложеност етнографских записа, посебно с обзиром на променљивост дијахронијске равни и ареала на које реферирају, као и на особености дискурса у који репрезентују.

The records that make up the contents of the national classical ethnographic series are a fundamental source for the study of the traditional culture of the south Slavs are referred to as “classical ethnographic records”. This paper examines the methodology of using classic ethnographic records for ethnolinguistic research on the example of celibacy among the Balkan Slavic Christians. Since the reconstruction of the traditional culture model in ethnolinguistics starts from the dialect variability of linguistic and extra-linguistic components, classic ethnographic records are evaluated first from the point of view of their dialect, then diachronic, and finally ethno-sociological representativeness. The example of celibacy among Balkan Slavic Christians shows how classical ethnographic records function as sources in ethnolinguistics. The relevance of classical ethnographic records as ethnodialect sources is particularly discussed. The complexity of ethnographic records is emphasized, especially given the variability of the diachronic varieties and the geographic area to which they refer, as well as distinctiveness of the discourse which they represent.