Тело духовно – концепт (словенске) душе (I)

Abstract

У раду се испитује концепт душе у словенској и српској култури у контексту општих представа о души и долази до закључка да дуалистичка концептуална категоризација тело–душа није постојала у словенској и српској паганској слици света, већ је настала као плод примања хришћанства, док је за старији, пагански слој била важнија идеја вегетативне и емотивне душе, тесно повезане са телом, и идеја слободне душе – човековог двојника, која ипак подразумева одређену, иако нематеријалну и не увек видљиву телесност (тело духовно). Иконичност лексеме душа, када је реч о вегетативној души, заснива се на опозицији видљиво–невидљиво, док се идеја слободне душе заснива на опозицији материјално–нематеријално. Разлика у иконичности лексема душа и дух – иако су обе у етимолошкој вези са дах, дисати, дувати – састоји се у томе што је дух концептуализован као божански дах, сила духовна, која не може бити индивидуализована у потпуности, иако носи карактеристике свог божанског или демонског порекла и повезана је са интелектом и вољом, те са ваздухом и ватром. Душа је пак индивидуална и повезана са нижим сегментима људског бића – телесним функцијама и осећајношћу, а у вези је са елементом воде.

This work analyses the concept of the soul in the Slavic and the Serbian cultures in the context of general views on soul and concludes that the dual conception body-soul did not exist in the pagan Slavic world picture. It was developed in Slavic and Serbian culture along with the acceptance of Christianity, while the earlier, pagan culture held in a higher esteem the notion of the vegetative and emotive soul, closely related to the body and the idea of free soul – man’s double, who, nevertheless, implies a certain, although immaterial and not always apparent embodiment (“spiritual body” – ‘telo duhovno’). The iconicity of the lexeme ‘duša’ rests upon the opposition visible-invisible, which is reserved for the vegetative or organic soul, while the free soul depends on the opposition material-immaterial. The difference in the iconicity of the lexemes ‘duša’ (“soul”) and ‘duh’ (“spirit”) – although both stand in an etymological relation to ‘dah’ (“breath”), ‘disati’ (“to breath”), ‘duvati’ (“to blow”) – lies in the fact that ‘duh’ is conceptualized as a divine breath, ‘sila duhovna’ (“a divine force”), which can be individuated in part, but which maintains the characteristics of its divine or demonic origin and is related to the intellect and the will, elements of air and fire, while the ‘duša’ is individuated and linked to “lower” levels of human being – bodily functions and sensitivity related to the element of water.