Вернакуларна аутентичност у српској дијалектологији: Критичко преиспитивање

Abstract

У српским дијалектолошким радовима поклања се значајно више пажње руралним него урбаним варијететима, при чему се занемарује и потискује утицај стандарда или других контактних језика. Овај приступ потиче још од Вука Караџића, који је издвајао говоре села као „чистије“ и критиковао присуство црквенославизама и бројних позајмљеница у градским говорима Војводине. Стога се с правом истиче како се класична српска дијалектологија уклапа у европску парадигму пасторалне традиције. У средишту ове парадигме налази се појам „вернакуларне аутентичности“, при чему се аутентичност изједначава с конзервативношћу. У овом раду испитујем како се у савременим српским дијалектолошким радовима конституише „вернакуларна аутентичност“.

The current Serbian dialectological research has mainly dedicated itself to rural varieties, whereby influences of standard or contact varieties have been either neglected or marginalized. This orientation draws upon Vuk Karadžić, Serbian linguist and reformer of Serbian language, who considered rural varieties as more “pure” and criticized the usage of Church-Slavonic phrases and foreign borrowings in the urban varieties of Vojvodina. Since his linguistic ideology found fertile ground in Serbian linguistics, it is rightfully claimed that classic Serbian dialectology fits into what Williams labeled “the European paradigm of pastoral tradition”. The pastoral tradition is based upon the concept of authenticity, i.e. vernacular authenticity, whereby authenticity is equated with the most conservative vernaculars. This paper analyzed how vernacular authenticity is constructed in the current Serbian dialectological studies.