Појам verum focus и његово сигнализовање у савременом стандардном српском

Abstract

Придржавајући се оне од најновијих оријентација у прагматским истраживањима језика која указује на делотворност појмовне категорије verum focus ауторка осветљава оперативну моћ те категорије на плану дијалошких исказа особа које нису идентично упућене у оно о чему се разговара. Указујући на принципе по којима се у савременом стандардном српском устројавају реактивни искази једног комуникативног партнера на саопштења другог, она истовремено износи и податке о језичким средствима која, у таквим случајевима, бивају коришћена у сигналне сврхе.

Following the recent orientation in pragmatics which deals with the notion of verum focus, the author restricts her attention to the operative power of this notion within the frame of a conversational situation characterized by different knowledge levels among conversationalists. She points to the principles that govem the reactive intervention of the addressee to the speaker’s utterance and to the devices utilized in Contemporary Standard Serbian for the purpose of signalling it.