Научне политике и истраживачки ентитети у историјској ауторефлексији: Етнографски институт САНУ

Abstract

Разматрање научне институције и њених протагониста кроз време подразумева и нивое (само)преипстивања – ретроспекцију, интроспекцију и екстроспекцију, што умногоме указује на превирања, слојевитости, контрадикторности или противуречности научних темпоралних стратегија. У овом раду тумачим процесе успостављања нормативних стратегија, институционалних политика, конструкција колективитета и индивидуалних тежњи на примеру Етнографског института САНУ од 1947. године до данас. Историјска ауторефлексивност обухвата пет начина обликовања и сучељавања научних субјективитета и објективитета: 1. Рутинизација смислених поредака и клизајућа индивидуална инвентивност; 2. Ефикасна учинковитост институционалног поретка и ефектност у постизању научничких циљева; 3. Детерминисан поредак и индивидуална агилност у зони предузимљивог и спретног активизма; 4. Конзистентност научног поретка и стална динамичност у зонама јавне видљивости; 5. Проверљивост у складу са институционалним стандардима и координирани рад на нивоу колегијалности.

Analyzing a scientific institution and its protagonists in diachronic perspective also entails different levels of (self)assessment – retrospection, introspection, and extrospection, which also points out to turmoils, stratifications, and contradictions of scientific temporal strategies. In this paper I am interpreting processes of the establishment of normative strategies, institutional politics, construction of collectivities, and individual aspirations at the Institute of Ethnography SASA from 1947 until present. Historical self-reflection encompasses five options through which scientific subjectivities and objectivities were formed and confronted: 1. Routinization of meaningful systems and sliding individual inventiveness; 2. Efficiency of the institutional order and distinctiveness in reaching scientific goals; 3. Determined order and individual agility in the zone of enterprising and skillful activism; 4. Consistency of scientific order and constant dynamics in the zones of public visibility; 5. Verifiability in accordance with institutional standrads and coordinated work at the collegial level.