О употреби локалног акузатива, одн. локатива и инструментала у Вуковом језику

Abstract

У раду је реч о неким посебностима у употреби локатива као падежа места на којем се дешава што (и инструментала с предлозима и значењем ’мировања’) – у поређењу са акузативом места. Аутори налазе да је гранична линија између ова два значењска поља теоријски врло јасна, али практично је доста нестабилна, тако да се на обе стране јављају извесне појаве које напомињу прекорачење граничне линије.

В предлагаемой работе авторами рассматриваются некоторые особенности употребления падежей в языке Вука Стефановича Караджича. Речь идет о локативе, падеже места, на котором что-либо происходит (а также о творительном падеже с предлогами и значением ’покоя’) – они, по сравнению с аккузативом места, проявляют некоторые особенности достойные внимания. Авторы считают, что смежная линия между этими двумя семантическими полями теоретически яано определена, однако практически она довольно нестабильна, и в результате получаестя, что на обеих сторонах встречаются некоторые явления, указывающие на превышение пограничной линии.