О ’конјунктиву’ и ’трансјунктиву’

Abstract

Аутор у раду утврђује да индиректни говор подразумева пренос извесних семантичких ингеренција са зависног на управни глагол, и употребу конјунктива у зависној – као облика тамо где постоји, а као синтаксичког значења тамо где нема могућности за његовим посебним обележавањем. Облик са тако увећаним ингеренцијама називамо трансјунктивом. Цитатив је трећи термин који овде употребљавамо, а њиме означавамо аутономне облике у конструкцијама директног говора, које задржавају сопствене ингеренције и не ослањају се једна на другу. Ипак, како се цитатив не разликује од облика ’индикације’ у самосталним реченицама, тако га и терминолошки није потребно издвајати у посебну категорију.

In the paper, author states that the indirect speech implies the transfer of certain semantic competencies from the dependent verb to the governing verb and the use of conjunctive in dependent clause – as a form in cases in which it exists, and as a syntactic meaning in cases with no possibility for its particular marking. We name the form with so enlarged competencies – transjunctive. The citative is the third term, which we use here, marking the autonomous forms in constructions of direct speech, which retain their own competencies and do not rest one to another of them.