Учење М. Стевановића и старијих синтаксичара о „пређашњим временима“ у српском језику – и њихов значај

Abstract

Термин „пређашња времена“ код старијих граматичара употребљавао се за аорист и имперфекат, који се данас ни терминолошки ни теоријски не издвајају из комплекса претериталних облика. ’Пређашњост’, међутим, ипак представља посебну категорију, јер по нечему припада општем појму претериталности, а по нечему се опет издваја из ње. У граматичкој традицији чак се о томе на неки начин и расправља, па је потребно навести нека мишљења, након чега ћемо извести потребне закључке. О аористу и имперфекту постоји опсежна литература, чији би преглед захтевао много шири простор од онога који запрема један часописни чланак, а чини нам се да не би отварао јаснији увид у природу два глаголска облика о којима желимо повести расправу. Зато смо се ми засад ограничили на учења старијих синтаксичара сербокроатиста, као и на закључке који отуда проистичу и који нам се чине да погађају суштину ’пређашњости’.

В данной статье рассматриваются позиция Стевановича и некоторые более старые понимания о 'прошедших временах', в которых замечаются определенные существенные элементы для изучения природы аориста и имперфекта. В первую очередь, имеем в виду мнение, что эти формы могут обозначать 'настоящее', а потом внимание уделяется различиям, отмеченным Стевановичем между 'периодом' и 'моментом' речи. В результате нашего анализа и толкования сформировалось более ясное представление об аористе и имперфекте в сербском языке. 'Прошлое', следовательно, все-таки представляет собой отдельную категорию, так как по некоторым характеристикам принадлежит общему понятию претеритальности, а по другим оно обособляется. Оно даже может тем или иным способом расшириться и на время после речевого акта.