Звоно као фолклорни мотив у поезији српских песника друге половине XIX и прве половине XX века

Abstract

Овај рад представља сведен преглед појединих стихова из десет песама четворице значајних песника српског романтизма, реализма и модерне, у којима се јављај у описи обичаја и обреда чији је звоно саставни и централни елемент, а које је овом приликом издвојено као фолклорни мотив и значајан симбол у српској традицији.

This paper presents a possibility of reading of a poetic literary work as an secondary ethnographical source, on the example of ten selected poems by four important poets of Serbian Romanticism, Realism and Modernism. The central part of the paper actually represents a condensed overview of certain verses from ten poems written by Serbian poets in the second half of the 19th and the first half of the 20th century, containing descriptions of customs and rituals that include the bell as a constituent and central element which is, on this occasion, singled out as an important symbol in Serbian tradition. Serbian poets of Romanticism, Realism and Modernism used folk life as an important inspiration for their artistic creations, while respecting the spiritual values of the people they belonged to and trying to immortalize them by transforming them into their poetry.