Светогорске келије и пиргови у средњем веку

Abstract

Света Гора, јединствена на свету „земља монаха”, од свога почетка до данас сачувала је све битне специфичне облике православне аскезе и све типове друштвене, економске и правне организације монашког живота. Она је током векова непрестано привлачила радозналост побожног света, а почев од ХVIII века и пажњу научника, не само из црквених кругова него и историчара средњовековне културе уопште, на првом месту византолога. Природно је да и путописци и научници у својим делима о светогорском монаштву највише говоре о великим манастирима, у чијим су гостопримљивим зидовима гости— ходочасници могли најлакше да се упознају са приликама у којима живи овај посебан свет, и у чијим су библиотекама и архивским збиркама сачувани драгоцени споменици старе културе и богати историјски извори.

The Mount Athos kellia, as small integer monastic units, which had originated soon after the arrival of the first monks to the Mount Athos in the first half of the IX century, were maintained in the course of the whole history of the monkhood on it. However, while the histories of great Mount Athos monasteries were the main object of studies made by travellers and scientists, the kellia have been, up to the present day, far less exposed to the light of history. The historians of the Mount Athos deal with them only incidentally, only if they are directly connected with the principal object of their expositions.