Топоси ђаволовог обитавања : средњовековни књижевни извори и српска фразеологија

Abstract

Књижевна дела представљају један од извора за настанак фразеолошких јединица у језицима, а значајан извор за српски фразеолошки корпус свакако чине дела старе српске књижевности средњег века. У овом раду узети су у обзир текстови из преводне књижевности (приповетке и апокрифи), тачније поједини описи локуса на којима борави зло трансцендентно биће, именовано као ђаво, враг, бес, нечасшиви, лукави и сл. У њима се могу наћи мотивационе слике за настанак базних конструкција једног броја фразеологизама с компонентом ђаво, који су интернационалног и/или националног порекла, мотивисани хришћанским или претхришћанским културолошким елементима.

Предмет исследования в настоящей работе: утверждение локусов на которым можно было найти существо под названием йаво (диавол), нечасшиви (нечестивый), сошона, враг и т. п. - в древнесербской литературе. Локусы представляют собой базисные конструкции фразеологизмов с компонентом йаво. В данном исследовании, это топосы из произведении древней переводной литературы (конкретно из коротких рассказов и апокрифов). Они представляют потенциальный материал для создания мотивационных картин и возникновения фразеологизмов. Если ответить на вопрос: что это за простор на котором обитает диавол, можно обобщенно говорить об уровне земли (человеческое тело - земля - вода) и о небесном просторе (воздух -ад). Такие мотивационные картины находятся в сербских фразеологизмах как: иредаши себе раволу (врагу), иобрашиши се с врагом, вриоъи се као раво на иомби, нагазиши на раво»у вечеру, мучиши се (иашиши) као раво у илишко] води, кубуриши (мучиши се) као раво у иаклу ит. п.