Концепт гостопримство у језичком сазнању српског народа (на примерима из Вукове грађе)

Abstract

Концепт гостопримства актуелан је у различитим културама и појављује се као један од кључних, национално детерминисаних концепата, што потврђује интензивно лингвокултуролошко проучавање овог концепта. Језички израз концепта гостопримство у српском језику одликује се мноштвом лексичких и фразеолошких јединица и бројним паремијама којима се интерпретира култура гостопримства. Лексикографска грађа из Речника САНУ, првог и другог издања Српског рјечника из 1818. и 1852, дијалекатских речника, као и паремије из Вукових Народних пословица (1836) указују на значајно место гостопримства у српској традиционалној култури и показују модел концептуализације ове културно-социјалне категорије у језичком сазнању српске језичке личности. У језичким јединицама и њиховим семантичким интерпретацијама учитане су особености српске лингвокултуре. У пословицама су фиксирани одговарајући модели односа према званим, незваним, неочекиваним, досадним, неувиђавним гостима и разрађен морално-понашајни образац традиционалног српског гостопримства, у којима су кодиране специфичне црте националног менталитета – претерано гошћење храном и пићем, нељубазност према незваним и честим гостима, амбивалентност, некорелација социјалног статуса и гостопримства. Универзалност концепта изражена је у представи гостопримства као норме понашања, као моралне особине и концептуализује као показатељ личне и колектувне културе.

One of the universal cultural constants in the social sphere of human activities, mutual to traditions of all nations, is the category of hospitality, regarding the fact that it reflects one of general and ancient aspects of relations and activities, regulated by a norm. In the scientific image of the world, the concept of hospitality is presented as a relevant anthropological and social phenomenon, as a system of connections, which functioned and was established in different forms, including a wide range of social occurrences both in diachronic and synchronic platform. Along with the realization, the law of hospitality was filled with psychological, ethno-cultural, national features which accumulated throughout the history and were developed in the system of national cultures, traditions, customs as they had gained individual cultural and language interpretations. The language expression of hospitality concept in Serbian language is distinguished by a plenty of lexical and phraseological units and by numerous short folklore forms in order to represent the culture of hospitality. The lexicographic material from Vuk’s Srpski rjecnik (1818, 1852) and the short folklore forms from Srpske narodne poslovice (1836) indicate the meaningful position of hospitality in Serbian traditional culture and point out the conceptualization model of this cultural-social category in language realization of Serbian language personality.