Натписи манастира Хиландара. Том први : XIV-XVII век

Abstract

Манастир Хиландар, најсложенија и нај­значајнија целина нашег средњовековног на­слеђа, чува не само разноврсне изворе о свом животу од краја XII века него и оне што сведоче о непрекидној градитељској делатности која је, унутар бедема и ван њих, поред главног храма, оставила низ параклиса и других здања. Ако се томе додају и келије у Кареји и њеној око­лини, добија се широка слика манастира чији су живот пратили натписи различите садржи­не – од најједноставнијих, неретко само једне године, до веома опширних, махом у оквиру зидног украса. Последњи, исписивани на мање постојаној подлози, лакше су бивали оштећени и с временом су губили на читкости, а увек су делили судбину здања у којима су се налазили. Свест о променама и могућност да се из­ненада изгубе драгоцени трагови прошлости наметале су обавезу да се у свакој прилици за­бележи и документује све оно што има вредност извора. То се нарочито односило на споменике Свете Горе, који, с обзиром на природу духовне заједнице, нису били свима приступачни.

Le monastère de Chilandar, le plus vaste et re-marquable ensemble architectural s’inscrivant dans notre héritage médiéval, conserve un très riche ma-tériel qui nous renseigne sur son existence à comp-ter du XIIème siècle, dont, notamment, bien des traces écrites qui attestent d’une activité de construction continue. Celle-ci, outre l’église principale, a laissé, tant à l’intérieur qu’à l’extérieur de ses murs, toute une série de chapelles et d’autres édifices divers. Si nous y ajoutons les cellules érigées à Karyès et dans ses environs, sur des possessions que saint Sava lui-même a rattachées au monastère, nous obtenons l’image d’un établissement dont l’existence est ja-lonnée d’inscriptions de contenu très varié - depuis les plus simples, se limitant souvent à la seule in-dication d’une année, jusqu’à d’autres, plus amples, s’inscrivant en général dans le cadre d’une décora-tion peinte. Les toutes dernières, apposées sur des supports de moindre qualité, ont davantage souffert du temps, en perdant, pour le moins, de leur lisibili-té, lorsqu’elles n’ont pas partagé le destin des édifices qui les abritaient.