A Music History with Love? The Hits, the Cults, and the Snobs

Abstract

In this article I refer to a number of examples of powerful manifestations of love for music that routinely fall under the radar of music historians. One of these is the present case study: the 'tenor cult' as a prominent feature of Soviet culture in the 40s and 50s. Discouraged by the authorities and scorned by critics, it led to extravagant behaviour that may seem anomalous for such a regimented society. This potent love for both music and performer was largely female-driven, and it delivered formative, life-defining experiences for many of the participants. I test the suitability of the concept of “the middlebrow” for analysing this phenomenon and investigate how such studies can contribute to the project of a listeneroriented music history.

Замислите историју музике ХХ века засновану на афинитетима данашњих слушалаца. У једној типичној анкети, спроведеној 2011. године у Аустралији, првих пет места заузели су Едвард Елгар, Густав Холст, Џорџ Гершвин, Ралф Вон Вилијамс и Сергеј Рахмањинов. На наредних пет позиција пласирали су се Хоакин Родриго, Семјуел Барбер, Карл Орф, Игор Стравински и Сергеј Прокофјев. У овој анкети Морис Равел није успео да се пласира у првих 10, али пошто се он обично налази при врху сличних листа, придодаћемо га и овде. Шта би се десило када бисмо реконструисали историју музике тако да централна места заузме ових једанаест композитора? Да ли можемо да замислимо такав наратив? Вероватно да не можемо. Зашто је то толико тешко? Премда ова и сличне анкете без сумње откривају понешто о маркетингу класичне музике у данашње време, било би погрешно када бисмо одбацили непроцењиве, интимне тренутке радости које ови „највећи хитови” пружају милионима слушалаца широм света, укључујући, вероватно, и бројне критичаре и професоре музике, чак и ако они то не би јавно признали. А ипак, с изузетком Стравинског, ови најпопуларнији композитори су маргинализовани, или чак игнорисани, у већини академских проучавања историје музике ХХ века. Узмимо, на пример, Рахмањинова: иако извођачи и слушаоци упорно и трајно воле његову музику, то није допринело поправљању његове позиције у академском свету: као композитор ХХ века, он је невидљив, или, у најбољем случају, сматран за фосила. Последњих година, музикологија покушава да разреши овај проблем применом концепта „средњег чела” или „средњеумног” [the middlebrow], позиционираног између „високог чела” („високоумног” [the highbrow]) и „ниског чела” („нискоумног” [the lowbrow]). Овакав приступ већ је коришћен у књижевности и довео је до бројних студија о књижевним делима која су раније била занемаривана. Разматрајући теоријске импликације „средњеумног”, научници су покушали не само да га сместе у одређену друштвену групу или у сегмент тржишта, већ су обратили пажњу и на „емоционалну везу с културом” (Бет Дрискол), што је и предмет ове студије. Посебно желим да преиспитам да ли наводно објективна употреба концепта ”the middlebrow” у академском дискурсу заправо указује на подругљиве конотације овог термина, те да ли су научници коначно искрено призналида емоционални ангажман у односу на културу поседује аутентичност и вредност. Да ли научници могу незаинтересовано да разматрају култ једног тако немодерног и емоцијама набијеног композитора као што је Рахмањинов? Или ће увек инсинуирати да такво понашање настаје услед необразованости и лошег укуса? Да ли је концепт „средњеумног” просто превише набијен импликацијама да би могао да се усвоји као научна категорија? Овом приликом навешћу бројне примене моћних испољавања љубави према музици који рутински пролазе испод „радара” историчара музике. Међу њима је и тема мог тренутног истраживања: „култ тенора”, као значајна одлика совјетске културе у четрдесетим и педесетим годинама ХХ века. Обесхрабриван од стране власти и презрен од стране критичара, овај култ је доводио до екстравагантног понашања, које је деловато као аномалија у стриктно уређеном друштву попут совјетског. Ова страствена љубав, како према музици, тако и према извођачима, углавном се везивала за жене и резултовала је формативним, животно одређујућим искуствима за многе следбенице култа. Циљ ми је да покажем како проучавањем овог феномена можемо допринети утемељењу историје музике оријентисане на слушаоца.