Последњи гуслари у Горњој Јасеници

Abstract

Горња или крагујевачка Јасеница је једна од области у централној Србији које, с обзиром на састав и порекло становништва, представљају границу између западних и источних српских области. Њу поглавито (око 60%) насељавају потомци досељеника из динарских крајева – од Бијелог Поља, Сјенице, Пештери и Бихора и тзв. етапних области динарске досељеничке струје – Старог Влаха и Драгачева. Крајеве који се налазе источно од ове границе, и то на првом месту област у непосредном суседству – Доњу или смедеревску Јасеницу, поред динараца – насељавају већином потомци досељеника косовско-метохијске, вардарско-моравске и других, мањих метанастазичких струја. Међу становницима Горње Јасенице, значајан проценат чине и потомци досељеника са Косова и Метохије, а у много мањој мери из моравске и вардарске области. Ипак, припадници динарске струје, као најбројније и најкомпактније, највише су утицали на обликовање етничког, културног, па и музичког идентитета овог краја. Кад је реч о музичком идентитету ове области, њега одређују, пре свега, старинске двогласне песме (њихов тонски низ, облици, структура двогласа, употреба мелодијских образаца који се срећу у западнијим и југозападнијим крајевима, као и специфично динарско “бојење” и украшавање као особености начина извођења у Западној Србији); затим, инструментаријум (заступљене свирале и двојнице “на леву руку”) и, што је од посебног интереса за наш рад, снажна присутност епске песничке традиције код народних певача и очуван култ гусала као народног инструмента.