Da, Pour and To Clauses in Gradually Teleonomic Verb Constructions. A Comparative Approach to Serbian, French and English

Abstract

This paper examines how the Serbian “da” subordinate clause, the French preposition pour and the English particle to, mainly used in clauses expressing purpose, can become linguistic forms expressing temporal and oppositional values. In other words, it represents an original analysis of what we call non / pseudo-teleonomic clauses in Serbian, French and English. It examines the similarities and differences between the three languages and shows that the “da” subordinate clause in Serbian has a much more extensive scope than pour in French, which in turn has wider applications than to in English. The study is illustrated by concrete and genuine examples primarily drawn from the press in the three languages. It aims at reaching generalization via the principle of continuum which makes it possible to tackle teleonomic vs pseudo-teleonomic issues not in terms of binary opposition but in terms of gradience.

В настоящей работе на материале трех с синтаксической и морфологической точки зрения разных языков рассмотрены присущие им псевдотелеономические и нетелеономические глагольные конструкции, а именно: особый тип придаточных предложений, вводимых союзом да (что) в сербском, конструкции с оператором to в английском и конструкции с предлогом pour во французском языке. Иными словами, проанализировано, каким образом союз да в сочетании с сослагательным наклонением (потенциалом) в сербском, предлог pour во французком и частица to глийском, используемые в основном для выражения намерения, могут быть употреблены также для выражения и темпоральности, и оппозиции. При анализе сходств и различий между данными структурами на материале аутентичных примеров из прессы обнаружено, что во всех трех языках существует семантико-прагматический континуум, внутри которого распространяются их значения. Ядро этого континуума составляет телеономичность как прототипическое и наиболее распространенное значение. За телеономичностью следуют случаи, именуемые в статье псевдотелеономическими, в которых с помощью данных структур устанавливается темпоральная последовательность событий в прошлом: событие из подчиненного предложения (в работе обозначено как E2) является не виртуальной целью подлежащего сочиненного предложения, а конкретным прошлым событием, которое представляет собой ожидаемое логичное разрешение выраженной ситуации (события E1). На периферии спектра находятся примеры, именуемые нетелеономическими, в которых с помощью перечисленных операторов вводятся уступительные предложения. Ширина данного спектра является различной в анализируемых языках. Исследование показало, что союз да имеет самый широкий объем, в то время как частица to имеет самый узкий объем.

У овом раду смо, посматрајући три, у синтаксичком и морфолошком погледу, различита језика, испитали псеудотелеономичне и нетелеономичне глаголске конструкције које се у њима јављају: у српском језику као посебна врста зависних клауза уведених везником да, енглеском са оператoром to и у француском са предлогом pour. Другим речима, анализирали смо како везник да (праћен потенцијалом) у српском, предлог pour у француском и партикула to у енглеском, који се претежно користе за исказивање намере, могу да се употребе да искажу како темпоралност тако и опозицију. Испитујући сличности и разлике између ових структура на аутентичним примерима ексцерпираним из штампе, уочили смо да у сва три дата језика постоји семантичко-прагматички континуум дуж кога се протежу њихова значења. На почетку тог континуума налази се телеономичност као прототипично и најчешће значење. За њом следе случајеви које смо назвали псеудотелеономичним а у којима се посматраним структурама успоставља темпорални редослед догађаја у прошлости: догађај из зависне клаузе (у раду означен као Е2) овде није виртуелни циљ субјекта независне клаузе, већ конкретан прошли догађај који представља очекивано и логично разрешење исказане ситуације, односно догађаја Е1. На самом крају спектра јављају се примери које смо назвали нетелеономичним, а у којима посматрани оператори уводе допусне клаузе. Ширина овог спектра се, међутим, разликује од језика до језика: наше истраживање је показало да везник да има најобимнији опсег, а партикула to најужи.