О социјалним фемининативима у српском и другим словенским језицима

Abstract

Social femininatives, such as Serbian певачица, учитељица, управница, available in all Slavic languages, have in recent decades become a subject of language policy based on political correctness in the field of gender relations.As part of this language policy, the requirement is put forward of creating feminine neologisms in respect of each masculine noun, designating a profession or social status. The use of the ideological and political criteria in order to change the grammatical structure of the language is typical of more or less all modern Slavic literary languages. A common feature of such language policy is their communicative and grammatical groundlessness.

Социальные фемининативы типа сербских певачица, учитељица, управница, существующие во всех славянских языках, в последние десятилетия стали актуальным объектом языковой политики, проводимой с точки зрения политкоррект- ности в области гендерных отношений. Этим обусловлено требование формирования фемининных неологизмов по отношению к каждому имени существительному мужского рода, обозначающему профессию или социальный статус. Подобное влияние идеологических и политических критериев на изменение грамматической структуры языка наблюдается в большей или меньшей степени во всех современных славянских литературных языках. Общей чертой, характеризующей такую языковую политику, является коммуникативная и грамматическая необоснованность выдвигаемых требований.

Предмет овог рада је једна актуелна појава у савременим словенским језицима, неједнако у њима изражена, чија је суштина у тежњи појединих друштвених субјеката да се граматичка категорија именичког рода прилагоди захтевима актуелног политички коректног говора. У неким словенским језицима та појава има дубље, а у другим краће корене, или се и није укоренила, а испољава се у захтевима да према именицама мушког рода које значе друштвени статус или професију, обавезно (дакле, граматикализовано) постоје и именице женског рода са одговарајућим значењем, те да се приликом употребе именица које значе професију или друштвени статус обавезно истиче пол особе о којој је реч. У раду се развијају тезе: 1. да се процес стварања социјалних фемининатива природно шири и да треба да се шири у складу са све већом улогом жена у савременом друштву, која им свакако припада, 2. да је та појава неједнако изражена у појединим словенским језицима, 3. да је у већини савремених словенских језика више изражено вештачко стварање социјалних фемининатива и ширење њихове употребе него њихово спонтано настајање, 4. да се вештачко стварање социјалних фемининатива одвија на начин који је недоследан јер не узима у обзир друге врсте речи и синтаксичка правила, 5. да то има за последицу доста изражена колебања у употреби фемининатива, што у извесној мери дестабилизује књижевнојезичку норму, 6. да је употреба социјалних фемининатива сувишна тамо где наглашавање пола особе о којој је реч представља комуникацијски небитну информацију, 7. да употреба или избегавање употребе фемининативних неологизама неретко има за последицу маркирања говорника према критеријуму политичке коректности или некоректности, 8. да је такав однос према фемининативним неологизмима покушај политизоване граматикализације појаве која је по својој природи у словенским језицима слабо граматикализована. Емпиријску основу овог рада чине примери узети из штампаних и електронских речника и база података о словенским језицима као и примери добијени анкетирањем говорних представника појединих словенских језика.