О питањима словенског језичко-културног идентитета (православни Словени ван Православне Славије)

Abstract

Рад се ослања на концепцију тзв. Православне Славије као је динстве ног (у погледу писмене, хришћанске културе) културног ареала који је обухватао све православне словенске земље а и Румуне, и то од момента када су оне примале хришћанство из Византије и до у ново доба. У центру пажње рада стоји, међутим, не јединство писмене културне парадигме, већ културна диференцијација унутар Православне Славије. Она се показује на примеру четири енклавне ситуације – када су се одре ђе ни контингенти православних Словена за дуже време налазили у иноверном, иноконфесионалном и/или иноетничком окружењу, и то у предстандардно и донационално доба. Поставља се и питање не оп ход - ности разрађивања адекватног и, пре свега, упоредног приступа грађи, који се ту сматра као начелно адекватнији од уобичајеног приступа у историјској славистици у појединим националним границама садашњости. Место тога предлаже се спровођење анализе на основу реконструисане слике света и самосазнања у истраживаним регионима и епохама.

The objective of the paper is to describe the internal variability within the cultural unity of Slavia Orthodoxa (a world with the uniform written culture, literature and the Church Slavonic language) from the times of christening in the Eastern Orthodox Church and up to the New Age. The contrastive analysis of the paper presents four enclave situations: Eastern Slavs during Mongolian reign, Eastern Slavs as the citizens of the Grand Duchy of Lithuania, South Slavs (Serbs) under Turkish reign, South Slavs (Serbs) as the citizens of the Austrian Empire.