Књига из које се поје: појачки зборници у византијском и српском рукописном наслеђу

Abstract

Монографија Књига из које се поје – појачки зборници у византијском и српском рукописном наслеђу плод је вишегодишњег истраживања, започетог током стручног усавршавања у домену византијске музичке кодикологије и неумске палеографије, при водећим научним центрима, као што су: Институт за патристичке студије при Манастиру Влатадон и Катедра за музичке студије Факултета лепих уметности Аристотеловог универзитета у Солуну, Историјски и палеографски архив Завода за образовање Националне банке Грчке и Катедра за музичке студије Филозофског факултета Каподистријског универзитета у Атини, као и Институт за медиевистичке студије – грчке и латинске при Саксо универзитету у Копенхагену (2002–2007); у завршној фази проучавање је реализовано у оквиру пројекта Музиколошког института САНУ: „Идентитети српске музике од локалних до глобалних оквира: традиција, промене, изазови“ (ОН 177004), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Окосницу књиге чини знатно допуњен и умногоме измењен текст прва два поглавља докторске дисертације: Појачки зборници у српским рукописним ризницама од XV до XIX века, одбрањене 2008. године на Катедри за националну историју средњег века Филозофског факултета Универзитета у Београду, под менторством проф. др Татјане Суботин-Голубовић. Резултати до којих се дошло током рада на дисертацији оцењени су још при њеној одбрани крајње иновативним и вишеструко подстицајним за сагледавање свеукупне српске средњовековне културне историје и рукописне традиције, а посебно за место које је у њој имала „појачка књига“. Заједнички став чланова комисије, коју су, поред ментора, чинили проф. др Андрија Веселиновић и проф. др Стефан Харков, био је и тај да, генерално узев, византолошкој науци недостају интегралне монографије посвећене музици, те да пред проучаваоцима стоје многе непознанице у вези са спрегом ове и других видова богослужбене уметности, али и условљености њеног развоја литургичким променама и историјским догађајима који су пратили борбу за исправност теолошких догмата. Констатовано је, такође, да је бављење византијском и, на њеним основама обликованом, српском средњовековном псалмодијом међу српским музиколозима сведено на минимум. О томе упечатљиво сведочи податак да су нашој древној музичкој прошлости до сада биле посвећене свега две монографске публикације: из 1973, односно 1975. Стара српска музика, с факсимилима неумских записа у првој књизи и пропратним студијама с њима у вези у другој књизи, чији је приређивач Димитрије Стефановић, и друга, сличне концепције: Антологија са неумама из доба кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића, коју је Андрија Јаковљевић са сарадницима објавио 2004. године. Свест о комплексности истраживачког процеса културних феномена и уметничких појава у историји средњег века, а пре свега лично осећање да је за њихово адекватно и поуздано тумачење неопходно интердисциплинарно знање и способност проницања у вишеслојни контекст у којем се издвојио и постао препознатљив византијски цивилизацијски идиом, одложило је све до овог часа објављивање студије, чији су структура и тематске целине већ у докторској тези били умногоме формирани. По први пут у нашој музиколошкој литератури, у овој књизи су укрштене неколике, међусобно повезане дисциплине: литургика, текстологија – химнографија, неумска палеографија и музичка кодикологија. С обзиром на проширене видике у медиевистичкој науци, превасходно у вези с развојем источнохришћанских богослужбених традиција, археографским и кодиколошким открићима, али и новим, православном теолошком учењу, иманентних тумачења различитих феномена, продубљени су претходно постављени увиди у неумско рукописно наслеђе и новим подацима поткрепљене раније изнете тезе. Истраживачко искуство стечено током претходне деценије, којем је нарочито допринела блиска сарадња с бројним иностраним колегама, чија је професионална оријентација, непосредно или посредно, усмерена на црквену музику, но, у подједнакој мери и живо појачко искуство, омогућили су да, „погледом изнутра“, донесем закључке, како у вези с познатим, тако и мање познатим, али и непознатим чињеницама о књизи из које се и у прошлости, и све до данас, на богослужењима поје. Не постоји дело само једног ствараоца. Допринос у настанку ове књиге припада низу личности, међу којима на првом месту помињем проф. др Милоша Велимировића. Његов непресушни ентузијазам за различите истраживачке проблеме и спремност да, у складу с новим научним токовима, ревидира сопствене – „старе“ ставове, током низа година били су више него подстицајни. Препорукама Милоша Велимировића стекла сам стипендије престижних фондација које су ми омогућиле рад на изворима и упознавање с богатом литературом до које се, пре ере дигитализације, тешко долазило. Посебну пак захвалност уваженом професору, чија је репутација препозната у подједнакој мери и на Истоку и на Западу, дугујем због драгоцене колекције микрофилмова махом недоступних неумских рукописа, које ми је, пред крај живота, „предао на чување и проучавање“, како је уз пошиљку завештао. На основу ових микрофилмова сачињене су илустрације у прилогу књиге. Велику захвалност изражавам и проф. др Кристијану Тројлсагарду, чијим сам старањем, током боравка у Институту за средњовековне студије – грчке и латинске при Универзитету у Копенхагену, на располагању имала неограничено време у прегледању и изради ксерокса с микрофилмова најзначајнијих неумских кодекса из библиотека широм света, које су сачинили оснивачи Monumenta Mousicae Byzantinae. Услови рада у поменутом Институту, а надасве поверење које су ми његови сарадници указали у коришћењу библиотеке и ретке библиотечке грађе, представљали су залог истраживачке енергије, која се у другим, ни налик сличним околностима, увек и изнова обнављала. Међу копенхашким колегама уверила сам се колико је важна одговорност према научним изворима, као заједничком добру, и да се извори боље разумеју и потпуније сагледавају уколико у вези с њима постоји размена, чак и супротстављених, мишљења. Списак имена сарадника и помоћника који чине стручно особље рукописних одељења Универзитетске библиотеке Аристотеловог универзитета у Солуну, Националне библиотеке Грчке и „Генадиос“ библиотеке у Атини, као и низа грчких колега с којима сам делила недоумице и долазила до њиховог разрешења, изузетно је дугачак. Посебно сам благодарна рецензентима: композитору Светиславу Божићу, дописном члану Српске академије наука и уметности, проф. др Стефану Харкову, проф. др Наталији В. Мосјагини и проф. др Татјани Суботин-Голубовић, на подстицајним разговорима. Под њиховим сугестијама и запажањима, изоштравали су се истраживачки приоритети, баш као и гледишта до којих сам током рада долазила. Без подршке породице, ова књига, као и сваки други вид научног ангажмана који подразумева жртву, не би био могућ. Дело посвећујем родитељима који су ми, без уплива личних пројекција и амбиција у вези с мојим животним позивом, омогућили да поставим основе с којих није било тешко отиснути се у истраживачке подухвате.