Ontological Hermeneutics as a Catalyst of Musicological Discourse: A Few Sketches

Abstract

From the invention of language, the phenomenon of Greek hermēneía to biblical exegesis, interpretation is one of the crucial paradigms of culture and civilization. Joined with general ontology, hermeneutics offers original and intuitive theoretical insights. In this paper the author proposes and examines several possibilities of productive influence of ontological hermeneutics on musicological discourse. Starting with the dilemma concerning the relationship on the axis text—being, the first answers have been found in different definitions of discourse. A more elaborate debate continues in the field of ontology, from Aristotle to metaontology. Finally, cross-references that intersect types of hermeneutics/ontology and musical phenomena are offered.

Да ли је све текст? Ако јесте, на шта се тачно односи оно „је“ у питању? Ко или шта постоји у тексту? Какав је његов однос према свету? Покушали смо да одговоре на ова питања потражимо под окриљем онтологије, полазећи од хипотезе да бит/бивство/битак остају темељ проблема којим се бавимо. Утврђујући контуре почетне апорије наилазимо на појам дискурса и неколицину његових дефиниција. Испоставља се да је дискурс оквир који нам омогућава да прецизније дијагностификујемо корен дилеме о начину постојања текстуалних формација, нарочито у односу на реалност као такву. Разумљиво, шира расправа по овом питања је немогућа без развијеније дискусије на платоу опште онтологије. Ипак, пре ње, наведена је пропозициона сентенца о критици објективизма и епистемолошким препрекама „чистог“ сазнања. Њена функција је да укаже на сложеност методолошког разрешења, између осталог, феномена интертекстуалности и приступа „самој ствари“. Нотирајући предуслове теоријске платформе која би могла дати основ за постулирање одговора, почели смо онтолошки дијалог Аристотеловим димензијама постојања. Одмах затим, изложена је расправа о јестеству, филозофским и теоријским последицама постојања/непостојања а покренута су и мета-онтолошка питања. Логичан продужетак дебата добија кроз онтологију музике. Наведена је, према нашем мишљењу, већина модалитета постојања музике/музичког дела. Подвлачећи везу са онтологијом, посебно је издвојен једанаести начин постојања. Музика као идеалитет ка коме, као референтном месту, истовремено инклинирају партитура, извођење и перцепција јесте, у овом тренутку, компромисни теоријски модел који нуди довољну ширину за даље проблематизације егзистенцијалне мистерије музичког дела по себи. У завршном сегменту текста аутор је покушао да повеже, са једне стране, типологије опште онтологије и херменеутике и, са друге стране, различите манифестације музичке историје. Испоставило се да се различите врсте онтолошких поља прожимају са феноменима (теорије) музике као што су шенкеријански ursatz, Бузонијева прамузика, музика сфера, концепт отвореног дела, musica instrumentalis и тишина. Сличну везу можемо лоцирати и у односу између различитих усмерења унутар херменеутике и музичких парадигми. Схватање музике као аутономног поља у које увек улазимо као други и настанак нове/критичке музикологије виђени су као одрази радикалне и контекстуалне херменеутике. Коначно, указујући на неколико појмова карактеристичних за музичку теорију потврдили смо значај онтолошке херменеутике за музиколошки дискурс. Nomen est omen.