Чудотворна икона у Византији

Abstract

Исконска потреба човека да види, или чак дотакне Бога, лежи у основи античке и византијске уметности, а веровања у свемогућност архетипа лако су била преносива на његове ликовне представе. Чудотворне иконе, сликане на дасци или зиду, јављају се у другој половини VI столећа и у континуитету могу пратити до пропасти Ромејског царства. Видљиви облици богослужења пред овим сликама, падање ничице на земљу, целивање, паљење кандила и тамјана, те ношење у литијама, неминовно су изазвали реакцију оног дела ране Цркве који је у овоме препознавао обожавање неживе твари, односно идолопоклонство, и почетком VIII столећа уз подршку царске власти довео до уништавања антропоморфних представа у сакралној уметности. Ипак, за дубоко укорењена схватања, наслеђена из антике, током сукоба који су дуже од једног столећа из темеља потресали Царство, пронађено је адекватно теолошко образложење засновано на оваплоћењу Господњем. Дефинитивна победа иконофила у својој суштини представља превагу хеленистичког културног наслеђа над аниконичним спиритуализмом унутар саме Цркве. Одабрани делови из хагиографских текстова и краћи састави о чудотворењу појединих икона, али и усмена сведочанства очевидаца о чудима која су се десила посредством слика, уврштени су међу званичне списе последњег васељенског сабора, отклонивши на тај начин сваку сумњу у њихово постојање. По најстаријим текстовима, веровања у натприродну моћ слика била су већ у рановизантијско доба широко распрострањена, да би најкасније почетком X столећа, стигла и до цариградског двора. Најпре као ратни трофеји, иконе врло брзо постају заштитнице владара на војним походима, а као предмети личне побожности појединих чланова владарског дома, већ средином XI столећа бивају отискиване на аверсима царског новца. Више је него симболична појава реплика најпоштованијих икона управо на номизмама које први пут у дотадашњој ромејској историји нису више коване од чистог злата, навештавајући почетак краја економске доминације Царства у ондашњем свету.1 Као у време слома Јустинијанове обнове,2 зебња пред неизвесном будућношћу под наследницима Василија II доводи до процвата веровања у натприродну моћ слика. Култови чудотворних икона били су обрнуто пропорционални реалној снази Царства, током целе његове историје. Свакако најпознатија легенда из средњевизантијског периода била је о Христовој представи која је јеврејском трговцу јемчила за новац позајмљен једном хришћанину. Августа Зоја, другорођена кћи Константина VIII, била је убеђена да лик Христа Антифонита може прозрети будуће догађаје. Изгледа да је још веће поштовање уживала икона Богородице Влахернске, када због изостанка њеног уобичајеног чуда петком, василевс Алексије I Комнин одлаже 1107. свој полазак у коначни обрачун са норманским завојевачима. Чак се веровало да и предмети који долазе у додир са чудотворним иконама имају исцелитељску моћ, попут катапетазме која је почетком XII века прекривала Христов мозаик над Бронзаним вратима царске палате, који је представљао симбол борбе против иконоклазма. Култ Богородице Одигитрије је у исто време потпуно оформљен, икона доживљавана као заштитница града, једном је седмично, сваког уторка, праћена свечаним литијама, проношена улицама Цариграда. По угледу на престоницу, и други ромејски градови, као Солун, Атина, Трајанопољ или Абидос, имају у ово доба своје иконе заштитнице. Да су неке од њих доживљаване и као државни паладијум, најречитије говори једна епизода уочи крсташког освајања Цариграда. Алексије V Мурзуфл је, утекавши у град после неуспелог покушаја пробоја латинске опсаде, морао да прикрије губитак обележја царске власти и скупоцене иконе Богородице, коју су до тада као јемца сигурне победе у војне походе носили ромејски владари, рекавши да су склоњене на сигурно место. Лаж је врло брзо била раскринкана, јер су крсташи у процесији с поносом пронели ненадано задобијене трофеје, тако да су их браниоци лако могли видети са зидина опсађеног града.3 Бројне легенде испредане око најпоштованијих цариградских икона за своју су последицу имале да је највећи број оних преносивих, за време полувековне латинске владавине, завршио у светилиштима на Западу. Једна од њих, Богородица Кириотиса, и данас је предмет култа, о чему на посредан начин сведочи и чињеница да се пре непуне четири деценије нашла на мети пљачкаша. Иако су је пола столећа држали у свом поседу, упркос папској анатеми, Млечани икону Одигитрије никада нису послали пут Венеције, што је само допринело развоју њеног култа у доба Палеолога. Од заштитнице престонице у претходном периоду, после 1261, постаје и паладијум Царства, о чему најречитије говоре њене бројне реплике, док је њен изглед несумњиво утицао на иконографски тип других, млађих чудотворних икона, попут Мати Божије Атинске, Портаитисе, Сумелитисе, Мавриотисе, Психосострије, Косинице, Артокосте или Кипарске Богомајке. Топонимски епитети указују на постојање култа чудотворне иконе и по правилу се исписују тек на њеним репликама.

The man’s primal need to see or even touch God lies in the essence of Antique and Byzantine art. Beliefs in the omnipotence of an archetype were easily transferable to its art presentations. Miracle-working icons, painted on board or wall, appeared in the second half of the 6th century and can be followed in continuity until the collapse of the Byzantine Empire. The visible forms of service before these images, prostrations, kissing, burning of icon lamps and incense, carrying in processions, inevitably caused the reaction of the part of the early Church which recognized in such acts the adoration of inanimate matter, i.e. idolatry. In the early 8th century, with the support of the imperial power, this led to the destruction of anthropomorphic presentations in sacral art. However, an adequate theological explanation, based on the incarnation of the Lord, was found for such deeply engrained beliefs, inherited from the Antiquity, during the conflicts which were shaking the very foundations of the Empire for more than a century. The definitive victory of the iconophiles represented, in its essence, the outweighing of Hellenistic cultural heritage over the aniconic spiritualism within the Church. Selected excerpts from hagiographic texts and shorter accounts of miracles of some icons, including oral testimonies of eyewitnesses about miracles which took place through images, were included into the official documents of the last Ecumenical Council. In this way, any doubts as to the existence of such miracles were removed. According to the oldest texts, beliefs in the supernatural power of images were widely dispersed already in the early Byzantine period. By no later than the early 10th century, they even reached the Constantinople court. Initially as war trophies, icons very quickly became protectresses of rulers in warfare. As objects of personal piety of some members of the ruling house, they became imprinted on obverses of imperial money already in the mid-11th century. Highly symbolic is the appearance of replicas of the most venerated icons, particularly on nomismas which were no longer minted of pure gold for the first time in Byzantine history that far, foreshadowing the beginning of the end of economic domination of the Empire in the then world. Similarly to the time of the collapse of Justinian’s restoration, the concerns over an uncertain future under the successors to Basil II led to the flourishing of belief in the supernatural power of images. The cults of miracle-working icons were inversely proportional to the real power of the Empire, throughout its history. Certainly the most famous legend from the middle Byzantine period was about Christ’s image guaranteeing to a Jewish for money lent to a Christian trader. The second-born daughter of Constantine VIII, empress Zoe was convinced that the image of Christ Antiphonetes could see through future events. It seems that the icon of the Theotokos of Blachernai enjoyed even greater respect. When usual miracle on Fridays did not take place, in 1107 basileus Alexios I Komnenos postponed his departure for the final clash with Norman invaders. It was even believed that objects getting in touch with miracle-working icons had a healing power, such as the katapetasma which in the early 12th century covered Christ’s mosaic above the Bronze Door of the Great Palace, which represented a symbol of the struggle against iconoclasm. At the same time, the cult of the Theotokos Hodegetria was fully formed. The icon was seen as the protectress of the city. It was carried once a week, each Tuesday, in ceremonial processions through the streets of Constantinople. Upon the model of the capital, other Byzantine cities, such as Thessalonike, Athens, Traianoupolis or Abydos, had in this period their icons protectresses. The fact that some of them were seen as the state palladium is most illustratively attested by an episode on the eve of the crusaders’ conquest of Constantinople. Fleeing to the city after the unsuccessful attempt to break the Latin siege, Alexios V Mourtzouphlos had to hide the loss of the insignia of the imperial power and the precious icon of the Theotokos, which until then was carried by Byzantine emperors in warfare as the guarantor of certain victory, saying they had been moved to a safe place. The lie was very quickly revealed as the crusaders proudly carried around the city the unexpectedly conquered trophies in a procession, and the defenders could easily see them from the fortifications of the sieged city. Numerous legends woven around the most venerated icons of Constantinople resulted in the largest number of the transferable ones ending up in sanctuaries in the West, during the half-century Latin rule. One of them, the Theotokos Kyriotissa is still today subject to a cult, as indirectly testified by the fact that it was targeted by looters close to four decades ago. Although they held the icon of the Theotokos Hodegetria in their possession for half a century, despite the papal anathema, the Venetians never sent it to Venice, which only contributed to the development of its cult during the time of the Palaiologoi dynasty. From the protectress of the capital in the prior period, after 1261 it also became the palladium of the Empire, as most tellingly confirmed by its numerous replicas. The appearance of this icon doubtless influenced the iconographic type of other, younger miracle-working icons, such as the Theotokos of Athens, Portaitissa, Soumela, Mavriotissa, Psychosostria, Eikosiphoinissa, Artokosta or the Theotokos of Cyprus. The toponymic epithets indicate the existence of the cult of a miracle-working icon and are, as a rule, inscribed only on replicas.