Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I

Abstract

У монографији Црквена политика Византије (843–886) обрађује се политика коју је Византијско царство водило на пољу црквених послова у полу- вековном периоду након васпостављања поштовања култа икона. Тај догађај узет је као почетна тачка, јер је представљао прекретницу и у црквеној и у политичкој историји Византије, када се хришћанско царство Ромеја вратило својим православним коренима. Период који је потом уследио обележен је немирним приликама у византијској цркви, даљим расколима, од којих су стари рађали нове, а нови бацали у заборав старе, у којима је држава тежила да стабилизује цркву, али су нереди у цркви често дестабилизовали државу. С друге стране, тада долази и до обнављања световне учености, чији представ- ници више него икада теже да из руку строгог, богатог духом, али слабо обра- зованог монаштва преузму управљање црквеним пословима и најзначајније положаје. Монаштво, прогоњено под иконоборцима, поново израња као највећи морални ауторитет у византијском друштву. У таквим унутрашњим околностима долази и до незапамћене спољне експанзије византијске цркве и вере, до укључивања у византијски културни и духовни круг огромних пространстава варварских Руса, Хазара, Бугара, Словена у Средњој Европи. Византијско православље тада се успешно носи са богословским изазовима ислама, док Јеврејима на својој територији угрожава и сам опстанак. Коначно, у тој епохи Цариградска црква први пут настоји да наступа сасвим независно од Апостолске столице у Старом Риму и да посматра себе као средиште васколике хришћанске васељене.

The book deals with the church policy of Byzantium from the end of Iconoclasm to the death of Emperor Basil I. It has three major sections that cover three periods: Orthodoxy re-enthroned (843–856), The expansion of the Byzantine Church (856–867), The Emperor’s Church (867–886).