Плава боја као лингвистички проблем

Abstract

Кад је о плавој боји реч, наука се суочава са два питања која су досада остајала без одговара: (1) због чега многи језици немају назив за "плаво“, а кад га у једном развојном периоду и стекну, лако га потом искључе из употребе и (2) како објаснити зачуђујући феномен да говорни представници српског језика за плаву капу и жућкасту косу кажу исто: плава је? На оба та питања аутор даје свој одговор, узимајући у обзир, с једне стране, културно-психолошке околности које су од вајкада у свету одређивале став људи према плавој боји, а с друге давнашње денотативно и конотативно значење израза плав, судбину коју су у српском језику доживели из прасловенског наслеђени изрази за "плаво“ и принципе по којима се у (стандардном) српском устројава микросистем лексичких јединица за разврставање људи по боји.

There are two questions concerning the expression of the meaning "blue that remained so far unanswered in linguistics: (1) why many languages either do not have a special term for "blue" or, when having such one, easily may loose it in the course of time and (2) how to explain the amazing fact that the speakers of Serbo-Croatian name the color of both the blond hair and the blue hat by means of the basic term for "blue — the word plav? The author answers both questions taking into conside ration — in case (1) the role of folk psychology in determining people's attitude toward the blue color, and in case (2) the following three things: the former denotative as well as connotative meaning of play, the destiny of the old Common Slavic terms for 'blue in Serbo-Croatian, and some relevant principles which underline the functioning of the (Standard) Serbian colorterm system.