Средства, функции и дистрибуция на синтактичното отрицание в сърбохърватски и български език

Abstract

У раду се разматра употреба појединих негативних компонената — чланова синтаксичке категорије негације (заменица, везника, партикула) у српскохрватском и бугарском, при чему се приказују неке њихове функционалне особине повезане са битним структурним специфичностима два језика. Констатује се да су оба језика сачувала углавном карак теристичне црте општесловенског негативног модела (полинегација, једнократна и многократна употреба негативних везника, уопштавање предикатске негације). Разлике постоје више у погледу опште фреквенције синтаксичке негације, а такође и у саставу неких врста негативних конструкција. Резултати испитивања (на 20000 примера) показују да је у српскохрватском језику у поређењу са бугарским синтаксичка не гација интензивнија, док је у бугарском ограничена редундантна и ирелевантна употреба негације. Разлог томе су квалитативне разлике у структурама оба језика, уз специфичне услове њиховог историјског развоја.